Performansi ministra kulture

Ministar kulture Ivan Tasovac izneo je nedavno (Dnevnik RTS, 31. januar) niz neistina na račun kulturnih poslenika i Zakona o kulturi, ne propuštajući priliku da ironično nipodaštava umetnike i njihovo delovanje. To je uradio i ovom prilikom, rekavši, između ostalog: „U sportu je jednostavno, jer nema dileme da je pobedio Đoković... U kulturi je teško ustanoviti kriterijume s obzirom na različitosti koje pokriva sektor kulture... Drugi problem je... vezan za tu vrstu klanovsko-burazerskih odnosa u našoj kulturi... Bolje rezultate bismo imali da smo kojim slučajem kao glavni kriterijum stavili da biramo nacionalna priznanja na tomboli...“

Tasovac je, isto tako, svojevremeno nadahnuto izjavio: „Na Bajlonijevoj pijaci prodaju se krompir i paradajz, a ne sabrana dela Kanta i Hegela, zato što krompir i paradajz ima ko da kupi... prodaja nemačke idealističke filozofije ide nešto slabije pogotovo u vreme tropskih vrućina.“ Baš me zanima, ako je tako, pošto kilo ministrove muzike na Bajloniju? Ovakav način komunikacije s kulturnom javnošću ministra kulture jeste vid vređanja istaknutih umetnika.

Ali, važnije od toga jeste to što priču o zakonu o kulturi Tasovac svodi na performans, a trebalo bi da objasni javnosti zašto su sva umetnička udruženja pismeno osporila promene koje predlaže, a što skriva, predstavljajući javnosti neistinu da ima konsenzus. Ministar menja ime Zakona o kulturi u Zakon o javnom interesu u kulturi, kao da je javni interes širi pojam od kulture, a naročito ako se zna da granice javnog interesa određuje vlast, a ne sveukupna javnost. Jedan od najozbiljnijih ataka na srpsku kulturu jeste ukidanje nacionalnih ustanova, pa ministar neće više morati da ih finansira prioritetno, kao po važećem Zakonu o kulturi, već po svojoj volji.

To znači da će direktor, recimo Narodnog pozorišta, morati da moli za neku crkavicu čekajući u redu sa cirkusantima i uličnim žonglerima, ne znajući da li će išta dobiti. Ministar tvrdi da je kod umetnika „sa jedne strane umetnost, a sa druge strane imate zaštitu“. On bi trebalo da zna da umetnici danas nemaju nikakvu zaštitu, a takođe znaju da ih ministar uopšte ne štiti, iako mu je to dužnost.  Slažem se s ministrom da „nema dileme da je pobedio Đoković“, ali pobedio je i neko u kulturi, recimo Uroš Đurić sa svojim priznanjima u inostranstvu, ili ja sa 167 knjiga od kojih 60 u inostranstvu (Desanka, Miljković, Dušan Kovačević, Vitezović, Ršumović itd.) i prevedenim kapitalnim delima (Dante, Bokačo, Galilej, Leopardi, Faso, Sartori), od kojih su mnoga u školskoj lektiri ili priručnici na fakultetima. Ja nemam dileme da to može lako da se vrednuje, ali ministar kulture to očigledno ne zna, ignorišući mišljenja istaknutih umetnika kao što su Voja Brajović, Goran Marković ili pomenuti Đurić i mnogi drugi.

Ignoriše i mišljenja svih umetničkih udruženja u Srbiji stvarajući privid konsenzusa o njegovim predlozima, a istina je sasvim suprotna. On nema konsenzus umetničkih udruženja, pa se postavlja pitanje čiji je ministar i koga zastupa? U tom smislu, njegov Predlog zakona je nelegitiman. Ministar kulture omalovažava srpsku kulturu, jer uvreda je reći da su umetnici dobili nacionalna priznanja na osnovu „klanovsko-burazerskih odnosa u našoj kulturi“ i da bi tombola bila bolja. Nisam čuo da se akademik Vladimir Veličković, primera radi, može dobiti na tomboli. Slažem se da treba izbrusiti kriterijume, ali i reći da ih je najmanje poštovala Vlada Srbije, koja je, mimo nadležne komisije sačinjene od uglednih imena naše kulture, ubacivala estradu u kulturu i izazivala odijum javnosti prema uglednim umetnicima koji, već duže vreme, podstiče ministar Tasovac.

U tu svrhu mu služi i tvrdnja „koliko je do sada bilo peticija upravo za ukidanje nacionalnog priznanja“, ali bilo bi dobro da ministar navede koje su to peticije, kada i sa koliko potpisa? I da navede poimence koji su ministri srpske vlade ubacivali estradne zvezde među dobitnike, uprkos jasnim kriterijumima, jer nije tačno da ih nema i da nisu jasni, već je samo pitanje kako ih ko interpretira. I uprkos protivljenju nadležne komisije.  Ministarstvo kulture odavno nema strategiju kulturne politike, deluje nasumice, ali od dolaska ministra Tasovca na njegovo čelo čini se da ima za cilj divlju neoliberalizaciju kulture u okviru koje se sistematski uništava sve što je tradicionalno i nacionalno, a podmeće se cirkuska zabava kao srpska kultura. Ministrovi performans satovi čas rade, čas ne rade, ali i bez toga vreme ministra Tasovca je na njima isteklo.

Književnik i prevodilac