Sudbina plavog kauča

Imao je lepu, mornarsku teget boju i bio oivičen upletenim zlatno-teget gajtanom. Čvrst, širok i udoban, mogao je komotno da ugosti troje, a za slavu i petoro. Ulivao je poštovanje svojom veličinom i bio u kompletu sa istom takvom foteljom. Pre nego što je došao u naš posed, čamio je u mračnoj šupi porodice hrvatskih izbeglica koji su živeli u nameštenoj iznajmljenoj kući.

Došli su u Kanadu nekoliko godina pre nas i polako su stajali na noge. Standard im se popravljao i poželeli su kožni nameštaj. Trebalo je napraviti mesta u šupi za nove nepotrebne stvari, pa su nama ponudili kauč, fotelju i još neke stvari. Mi, kao i sve pridošlice, oberučke smo prihvatili da upotpunimo naš enterijer.

Teget boja se lepo uklapala uz bež boju zidova i tepiha. Teget je, uostalom, moja omiljena boja. Sa velikim zadovoljstvom sam sašila dve ukrasne jastučnice – žuto, narandžasto i teget. Istim materijalom sam presvukla i staru foteljicu svog supruga. Mašinu za šivenje sam dobila od naših Vojvođana, koji su već dugo tu.

Omiljen i najviše izrabljivan bio je levi ugao kauča, zato što je bio idealan za gledanje televizije, čitanje, heklanje i drugi ručni rad. Oko njega su se otimali svi osim glave porodice – on je imao svoju staru foteljicu, u kojoj mu je bilo zadovoljstvo da zadrema. Iz nekog razloga, velika fotelja koja je došla u kompletu nije se mnogo koristila, osim kada dođu gosti.

Posle pet godina, u tinejdžerskom naletu ljubavi, izraženom kroz „medveđi” zagrljaj, levi ugao kauča je popustio. Ne baš do kraja, ali dovoljno da nešto bode leđa. To međutim, nije bio dovoljan razlog da ga se odreknemo. Navike se teško menjaju. Sve smo uklapali da nam se slaže sa bojom i veličinom kauča i fotelje. Sada smo podmetali jastuke da nas ne žulja u leđima u omiljenom levom uglu.

Leto se približavalo, a sa njim i vreme odmora i putovanja. Ukazala se prilika da nas poseti rođak koji je na proputovanju. Uz radost i uzbuđenje što ćemo se videti posle dugog niza godina, ukazao se problem. U našoj kući nema viška soba ni kreveta. Život u podrumu nikako da usvojimo, što je siguran znak da nismo pravi Kanađani. Dolazimo do nemilosrdnog zaključka: vreme je da teget kauč zamenimo kaučem sa krevetom na izvlačenje.

Naručili smo novi kauč i fotelju u zlatno-bronzanoj boji. Subotnje jutro je osvanulo sunčano i mi smo se dali u akciju zamene nameštaja. Čekajući prijatelja s kamionom da nam pomogne da donesemo nov nameštaj i stari odnesemo na deponiju, došla sam na ideju da prvim komšijama ponudim fotelju. Došla su njih trojica iz Mađarske, da voze kamione na dugim stazama od severa Kanade do juga Amerike i nazad. Dele trosobnu kuću i tako im je lakše da podnesu troškove života. Ionako nisu nikad kući.

Jednom od njih je došla i žena, a uskoro će i bebica, tako da je postalo tesno. Janoš se sprema da se seli i dovede svoju porodicu, sav srećan izlazi napolje i gleda u fotelju i kauč. Pita me šta ću s kaučem, a ja mu kažem da ćemo ga baciti zato što je polomljen.

Nisam htela da ga uvredim dajući mu polomljen nameštaj. Njemu je odličan, kaže, i opruži se po kauču. Prosto me je obradovalo što neće završti na otpadu, nego će dočekivati Janoša kada umoran dođe sa višenedeljne vožnje. Utrčala sam u kuću i iznela jastuke koje sam napravila za kauč. Neka ih podmetne pod leđa kada sedne u levi ugao.

Novi zlatno-bronzani kauč i mi smo se jedno vreme gledali ispod oka: levi ugao nije tako udoban, a i boja ne ide uz suprugovu foteljicu.

Prolaze godine, a teget kauč i dalje krasi vitrine i ramove negde u Hrvatskoj, Srbiji i Mađarskoj, uvek u pozadini na slikama.