Bogomdani golgeter

Utakmica za treće mesto na Evropskom prvenstvu u futsalu (ovaj rogobatan naziv zasad ne smeta ni onima koji ga igraju, ni onima koji prate fudbal u sali, a ni onima koji bi trebalo da brinu o našem jeziku) donela nam je dva gubitka. Srbija je ostala bez medalje i bez – Slobodana Santrača, rekordera po broju golova u jugoslovenskoj Prvoj ligi (218), što će, s obzirom kako nam igrači premladi odlaze u inostranstvo teško da bude nadmašeno.

Najbolji golgeter naše lige je preminuo u 70. godini dok je gledao TV prenos susreta Srbija – Kazahstan. Izdalo ga je srce koje je kucalo za fudbal!

A da nije bilo jedne povrede dok je još bio đak možda se nikada ne bi posvetio fudbalu. Naš kralj fudbalskih strelaca se tada bavio rukometom i to kao – golman!

Fudbalski trener Dragoljub Milošević mu je pomogao da se što pre izleči, a zahvalni mladi Santrač je napustio rukomet i ZSK i prešao na fudbal. Istina, taj sport mu nije bio nepoznat, jer je trenirao u mlađim kategorijama Takova iz Gornjeg Milanovca, a potom, kad su se njegovi roditelji preselili u Valjevo, pristupio Radničkom, koji se s Budućnošću spojio u novi klub – Metalac. Ali sa 14 godine nije imao strpljenja da čeka da prođe dvogodišnju omladinsku fudbalsku školu, koju je 1960. u klubu osnovao Dragoslav Filipović.

Isto tako nije hteo da čeka svoju priliku u drugom timu Partizana, kada je kao darovit strelac Metalca (bio je omladinski reprezentativac Srbije s Džajićem, Holcerom, Dujkovićem...) već privukao pažnju.

Prihvatio je ponudu OFK Beograda 1965, jer je znao da će, iako tek 19-godišnjak, da dobije mesto u prvom timu. I da će od krila, kakva su bila Josip Skoblar i Spasoje Samardžić, ondašnji standardni reprezentativci, da dobija „prave lopte”.

I bio je u pravu. Već u prvoj sezoni je dao 20 golova i osvojio Kup Jugoslavije. U finalu protiv zagrebačkog Dinama (6:2), možda i najlepšem koje je odigrano, svaki član trija S (Samardžić-Santrač-Skoblar) dao je po dva gola.

Iako je četiri puta bio najbolji strelac lige (1968, 1970. s Bajevićem iz Veleža, 1972. i 1973. s Lazarevićem iz Crvene zvezde), iako je 1972. s 33 gola u 34 kola dobio Bronzanu kopačku „Frans fudbala” kao jedan od najboljih ligaških strelaca u Evropi, iako je 25. marta 1973, protiv Dinama (4:2) postao i rekorder po broju golova u prvenstvima Jugoslavije (pre njega je ta počast pripadala Bori Kostiću iz Crvene zvezde, koji je po nekim statističarima dao 158 golova, a po nekim 159, a Santrač je Zagrepčanima dao sva četiri gola i na toj utakmici i po jednoj i po drugoj računici postavio rekord) – za reprezentaciju je dao samo jedan jedini gol!?

Ali, u njoj nije ni dobio pravu priliku. Odigrao je ukupno 110 minuta! Nikada celu utakmicu (najviše jedno poluvreme). Kada je bio u zenitu javnost je ubeđivala tadašnjeg selektora Boškova da ga uvrsti u tim, ali uzalud, mada su ga se naši golmani bojali.

„Ne jedanput mi se desilo da posle intervencije, kada sam držao loptu u rukama, osetim njegovo prisustvo. On je uvek tu. To nervira i dekoncentriše golmana. Takav tip igrača uvek mi je bio najneugodniji. Ne treba pogrešno shvatiti da on svoje golove daje samo iz tih situacija. On ume i vrlo efektno da zatrese mrežu. Šutira iz svih pozicija i uvek treba biti na oprezu”, opisao je Santrača tadašnji golman Partizana Ivan Ćurković u uvodu svog intervjua s njim za „Tempo”, nedeljni ilustrovani list koji je izdavala „Politika”.

A Santrač je bio bogomdani golgeter. Evo kako je u „Sportu”, kada je postao jedini naš fudbaler koji je dao više od 200 golova u prvenstvu, sam otkrio svoju tajnu kako postiže pogotke:

„Apstrahujući onaj urođeni osećaj za gol, koji mora da ima svaki golgeter, jednostavno planiram pogotke. Pre svakog meča pokušavam da se maksimalno koncentrišem i tada uglavnom razmišljam o golmanu i fudbaleru koji će motriti na mene. Ne znam da li je to neskromno reći, ali proučavam kretanje golmana i čuvara, koje kasnije na terenu pokušavam da dovedem do potpunog umirenja. Kad to postignem, lako se prikradem mreži i potom je obično pogodak”.

Svoj dvestoti gol je dao za Partizan u Sarajevu protiv Željezničara (2:2), 27. avgusta 1978. Šteta je što mu sudija Madžoski iz Prilepa nije priznao gol u prethodnom kolu protiv Hajduka u Beogradu (2:2, dao oba gola), jer bi to i simbolični pokazalo koja mu je glavna odlika bila. Golman Splićana Ćosić je bacio loptu uvis da je ispuca, a Santrač, koji se vrzmao oko njega, skočio je kao mačka, izbio mu je dok je bila u vazduhu i poslao je u mrežu.

Poslednje golove je dao igrajući za Galeniku. Iz OFK Beograda je u januaru 1978. otišao, jer je procenjeno da je za staro gvožđe. U Partizanu je ponovo zablistao i mnogo doprineo da postane šampion, a kada su i tamo zaključili da je njegovo prošlo, preselio se među Zemunce (u šesnaestini finala Kupa, 7. oktobra 1981. na stadionu JNA, dokazao je „crno-belima” da su ga prerano otpisali).

Ostao je i posle igračke karijere u fudbalu. Bio je selektor one naše reprezentacije koja je igrala na Svetskom prvenstvu 1998. u Francuskoj, ali uprkos vrlo zvučnim imenima (Stojković, Mijatović, Savićević, Mihajlović itd) nije stigla daleko. Da Mijatović protiv Holanđana nije promašio penal ko zna dokle bi ta ekipa stigla. Ali, ispala je u osmini finala (2:1) i kola su se slomila na Santraču.

Kao što su ga kao igrača „zaboravili” selektori, tako nije bio po volji ni našim klubovima kao trener. Vodio je ekipe po belom svetu, ali ne i naše. Otišao je, a niko od njega nije tražio da uči, ako ništa drugo, naše igrače kako se daju golovi. Ako je to neko znao, onda je to bio on.