Hiljadu cvetova jedne revolucije

66. BERLINALE

Berlin - Posle nešto više od dve decenije, na ovogodišnjem 66. Berlinalu dogodilo se da je u glavnom takmičarskom programu bilo moguće videti film na arapskom jeziku.

Ovakva festivalska sreća dogodila se debitantskom dugometražnom igranom filmu „Hedi” tuniškog scenariste i reditelja Mohameda Ben Atije (1976), koji je do sada bio poznat kao autor pet kratkih filmova koji su bili prikazivani i nagrađivani na festivalu u Klermon Feranu.

Ben Atija se školovao delom u Francuskoj (Univerzitet za audiovizuelne komunikacije), delom u rodnom Tunisu (Institut za visoke komercijalne studije), u kojem su nastali svi njegovi filmovi, uključujući i film „Hedi” u čijoj su koprodukciji osim Tunisa učestvovali i Belgija, Francuska, Katar i Ujedinjeni Arapski Emirati.

Ben Atijin „Hedi” je osvojio simpatije i kritičara i publike kao film u kojem autor na nepretenciozan, nežan i smiren način portretiše haos i frustracije postrevolucionarnog Tunisa kao zemlje na prekretnici, nudeći pogled na sreću, odbacivanje tradicionalnih vrednosti i na bol slobode, o čemu danas govori i u ovom ekskluzivnom intervjuu za „Politiku”.

Iza vaše nežne, gotovo romantične filmske priče krije se i ozbiljna opservacija tunišanskog društva posle revolucije?

Krenuo sam u ovaj film kao u neku vrstu putovanja. U njegovoj osnovi je mala ljubavna priča, a u pozadini priča o mojoj zemlji posle revolucije. Kroz tu paralelu pokušao sam da saznam ko smo mi danas i imamo li slobodu izražavanja, koliko tradicija još uvek utiče na naša bića, naše poglede na svet, naše odluke i koliko se političari i politika mešaju u našu malu svakodnevicu. Bila je to zanimljiva ekskurzija kroz koju sam, baš poput mog junaka Hedija, sazrevao. Možda čak i sazreo.

Ovo je vaš debitantski dugometražni film, a kod početnika je čest slučaj da posežu za sasvim ličnom pričom, koliko je u tom smislu vaš film autobiografski?

I ja sam popud Hedija radio kao prodavac od vrata do vrata, pa u tom smislu ovo i jeste neka vrsta moje lične priče. Uz to i ja sam poput njega u diskreciji negovao i razvijao svoje umetničke porive. Međutim, ono što jeste lično, a što sam želeo da postavim na univerzalan plan jeste koncept izbora. Koncept mogućnosti i slobode pravljenja izbora. Tog koncepta sam se držao i razvio ga u filmu, ne čineći neke velike gestove već služeći se skromnim, malim ali jasnim potezima.

Ono što postoji u naoko mirnom i krotkom Hediju je neka vrsta zatišja pred buru?

Hedi znači miran, spokojan. To ime se nametnulo kao naslov filma, ne samo zato što definiše poziciju glavnog junaka na početku priče. Tačno je da Hedijeva mirnoća ukazuje na zatišje pred buru. Poput mnogih mladih Tunižana i Hedi doživljava stigme tradicije. U njegovom slučaju kroz ugovoreni brak sa Kedijom, devojkom koja je i sama u žrvnju težine običaja i religije.

Glavni junak je rastrzan između dva sveta, sveta tradicije i onoga što se zove moderan svet?

Da, moja početna ideja i jeste bila da ispričam priču o mladom čoveku rastrzanom između dva sveta, dva različita glasa od kojih svaki može da mu odredi i obeleži život. U vreme kada sam pisao ovu priču u Tunisu smo bili usred naših prvih demokratskih izbora i tek smo učili šta to znači i otkrivali svet iznad onog uobičajenog. Pod dugogodišnjim predsednikom (Zine El Abidine) Ben Alijem politička cenzura nas je na kraju sve anestezirala i sve oko nas je trulilo. Baš kao i Hedi na početku filma i mi smo pokušavali da živimo svoje živote bez da smo postavljali previše pitanja. U tom trenutku paralela između ovog mladog čoveka i onoga što se dešava u mojoj zemlji postala je očigledna. Za mene to je ključno. Centar priče razvijam na Hedijevom liku koji simboliše upravo ono kako smo živeli u Tunisu. Taj osećaj je skoro diktirao osobine njegove ličnosti i davao obrise načinu na koji ću ga prikazati na velikom ekranu.

Susret sa devojkom Remi i ljubav na prvi pogled, dekonstruiše postojanje vašeg junaka?

Da, tada u prvi plan izlazi procena tuniške omladine posle revolucije, pada Ben Alija i onoga što ceo svet naziva „arapsko proleće”. U filmu nema nasilja, demonstracija, oružja. Nema herojskih likova koji mašu zastavama i nasrću na barikade nudeći svoje grudi za zaustavljanje metaka. Moja je namera bila da na najednostavniji način podignem veo sa života mladih ljudi pet godina nakon revolucije. Da pokažem koliko mladi čeznu za tim da se snađu u promenama i prikažem kako se ponekad kreću napred, a ponekad unazad.

U kakvoj je fazi današnji Tunis?

To i jeste osnovno pitanje u ovoj priči. Kroz lik slobodoumne devojke Rim prikazujem mlade koji su aktivni, hrabri u suočavanju sa životom, ali koji su zbog nedostatka posla prisiljeni da napuštaju domovinu i odlaze u inostranstvo. Kroz lik nesuđene mlade Kedije otkrivamo onaj pasivan, nepokretni deo naše mlađe generacije, a kroz samog Hedija sve one koji oklevaju, koji su još uvek u potrazi za sobom, u iskušenjima da krenu napred, ali i sa povremenom željom da se ništa ne menja. Kao i mnogi drugi Hedi pokušava da se oslobodi tradicije, ali tradicija ne želi tako lako da se oslobodi njega.

Još uvek promene nisu toliko vidne?

Moja zemlja je mamurna. Prolazi kroz agoniju duboke društvene, verske i ekonomske krize. Ne želim da zvučim cinično, ali to je realnost koju ne možemo da ignorišemo. Za proteklih pet godina, hoteli se zatvaraju jedan za drugim, gradovi koji su nekada bili napredni zahvaljujući turizmu odjednom su postali gradovi duhova...

Tunis je jedna od omiljenih destinacija srpskih turista, ali su i oni počeli da se plaše terorista?

Nažalost i to je, baš kao i svugde u svetu, postala i realnost Tunisa. Kao otac i sam mogu veoma dobro da oseti zabrinutost da šaljem dete na destinacije gde bi takva stvar mogla da se desi. Ali, gde smo to danas apsolutno sigurni.

Kako iz vaše perspektive gledate na cunami izbeglica sa prostora Bliskog istoka i Severne Afrike koji je zapljusnuo Evropu?
Uvek sam imao problem sa granicama, sa ograničenjima koja se odnose na to kada se kaže ovo je moje društvo, a ovo je tvoje društvo, ovo je moja zemlja, a ovo je tvoja zemlja, ali razumem da tu postoji mnoštvo političkih aspekata. Postoji i nešto pogrešno u zapadnom sistemu razmišljanja o ostatku sveta i nešto u tome treba menjati. Moja generacija treba to da razume i da preuzme odgovornost i za sopstvene postupke i načine za otklanjanje predrasuda.

Zanimljivo je i da su ovaj vaš film kao koproducenti pomogli i belgijska braća Darden?

Ne mogu da vam opišem sreću što su braća Darden pristala da budu partneri u ovom projektu. Njihovo učešće je toliko dragoceno i čisto sumnjam da bi danas pričali u Berlinu da nije bilo njih.