Pozorište ne trpi ni jednu vlast

Glumica Mira Banjac je jednom rekla da postoje dobri, odlični, veliki, vrhunski i neponovljivi glumci. Ako sa scene siđemo u običan život, nakon gostoprimstva koje nam je priredila u svom domu, zajedno sa sinom Branom, slobodno možemo reći da joj kao čoveku pripadaju svi ti epiteti. O njenim glumačkim vrlinama dovoljno govori karijera duga sedam decenija. Poseta poznatoj glumici upriličena je povodom dodele Nušićeve nagrade.

Kod Vas me je dovela Nušićeva nagrada koju ćete dobiti u aprilu, u Smederevu na „Nušićevim danima”. Šta Vam ona predstavlja u ovim godinama života i karijere?

Ta nagrada me je izuzetno obradovala. Nušić je veliki pisac i ne znam šta bi bilo značajnije za glumca. Međutim, ja sam Nušića uvek izbegavala. Uvek su me pitali zašto nisam igrala Gospođu ministarku. Zato što mislim da nisam ta vrsta glumice. Ali na samom početku karijere dobila sam ulogu od Dejana Mijača u komadu „Svet”. Bila sam strašno nesrećna jer sam dobila ulogu Nade, sa dve rečenice. Znate, kod Nušića uvek postoje neka ženska mala creva koja se tako provlače. Pošto nju stalno udaju i nikako da je udaju – svet ogovara, onda mora da ima neku manu. Jedna od mana je da stalno ulazi kad ne treba, ide malo ulevo, ima jaku dioptriju i strašno je dobra. Mi smo od toga napravili kreaciju, ja sam dobila prvu svoju nagradu za to crevo od uloge. Onda sam radila „Ožalošćenu porodicu”, igrala sam Dinu, i posle dugo ništa... Potom je došao „Pokojnik”. Ja dobijem ništa manje nego Rinu, i to sam igrala izvanredno loše. To sada znam. Onda sam otišla u Švedsku i tamo sam režirala „Vlast”. Ali, pošto je Nušić napisao samo prvi čin, ja sam se usudila da napišem drugi deo, striktno čuvajući njegovu leksiku i karaktere. To je bila odlična predstava, ja sam dobila nagradu za režiju, glumci za uloge. Čak mi je jedan od novinara rekao: „Miro, ti si bolji reditelj nego glumica”. Uvredio me naravno (smeh).

Kakva bi danas, u ovim okolnostima, bila „Vlast” u Vašoj režiji? Drugačija?

Kako da ne. Ja ne prepoznajem pravu stvar današnje vlasti, to je za mene jedna promaja u kojoj se ne osećam dobro. Nije važna partija, već sistem u kome su potpuno potisnuti kultura, školstvo, knjiga, stvaralaštvo, muzeji... Verovatno bih se tu dosta pomučila, a mislim da su danas i čovekove slobode pod velikim kontrolama, a bez slobode nema ovog posla. Tako da ne verujem da bih se sada usudila da raščinjavam to, da pravim veliku hirurgiju, a moralo bi, jer ovo je potpuno drugo vreme. Politika bi svugde bila kopča, jer mi živimo politiku. Pogledajte kako izgleda naš današnji jezik: prljavo, užasno se govori. Prvo, mi govorimo jedan politički jezik od jutra do mraka, koji se onda i privatno uvuče u čoveka, a on nam ništa ne govori, samo sluđuje čoveka i tera ga da ne misli, nego da bude automat. Danas govorimo ulični jezik, jednu rđavu engleštinu, a naš jezik je gramatički doveden do katastrofe. Loše govore voditelji, pa i glumci.

Da li su ovo „nušićevska vremena” više nego neka prethodna?

Nušić je u suštini uhvatio ono što je nepromenljivo do danas, a to je naš mentalitet. Iz njega sada kreće sve. Imate čoveka koga dobro znate, recimo komšiju, koji je dobar. Odjedanput on je postao neka vlast i više ga ne prepoznajete. Taj mentalitet kao bazu danas nadograđuju i neki novi pisci i stavljaju ga u kontekst današnjeg vremena.

Kakav je naš čovek danas?

Nepostojan. Naš čovek nema mnogo prava da bira svoj život, egzistenciju. Kvalitet je umanjen, mnogo se promenilo u čovekovoj socijali koja izbacuje i dobre i loše ljude. Na primer, naći ćete siromašnog čoveka koji će svakako otići kod vlasti jer nema šta da jede, a oni će mu ponuditi neki mali dinar koji je njemu potreban. Dakle, on nema ideološku svest da kaže, kao recimo neka druga sirotinja: Nemam, ne moram ni da imam. I obrnuto, imate čoveka koji se iz niske socijale podigao jako visoko. On je sve ljudske atribute ispreskakao, prosto se kao zamorče predao.

Ko je, osim vlasti, kriv za devalvaciju vrednosti, kulture, pa i glumaca?

Osnovna krivica je što mi u samom državnom sistemu nemamo svoje mesto. Mi smo jedna šah tabla. Nas prosto povlače po vremenu, nemamo uporište, da kažemo iza nas stoji država. Iza nas ne stoji niko. Čim to nemate, onda se događa da vi od te iste vlasti dobijete nešto što jede pozorište iznutra, a to su loši upravni odbori i saveti, rđavi upravnici. Pozorište. po onome što jeste, ne trpi ni jednu vrstu vlasti. To su slobodni strelci, mislioci, mi se bavimo strastima. Kada glumac uradi nešto to se uopšte ne primećuje, kao recimo sport. Napravite veliku predstavu i gostujete negde u svetu, donesete fenomenalne kritike, ali to ovde uopšte nema značaja. Recimo, ja imam status nacionalne glumice, to nikome ne znači apsolutno ništa. Nema filma koji je bio na nekom svetskom festivalu a da nije doneo neku nagradu. Evo, ja sam nagrađena u Brazilu. To niko ne zna, a bilo ko da je iz sporta to doneo– to bi se čulo na velika zvona.

Da li Vas je to uvelo u Demokratsku stranku i možete li kroz politiku da uradite nešto za srpsku kulturu?

Stranka je način na koji vi hoćete da živite. Ja ne mogu da promenim svoj način mišljenja o životu, koji je demokratski. Pod demokratijom podrazumevam pravičnost, da ne budeš lopov, da ne otimaš, da druge ne gaziš, da imaš slobodu življenja. U okviru stranke me zanima ta socijala jer ljudi propadaju, imamo mnogo gladnih. Ja prepoznajem nesreću jer nisam potekla iz bogatstva. Što se tiče izbora, neću da rasipam snagu na nešto gde ne mogu da pomognem. U životu je jako važno imati ravnotežu koja se, nažalost, stekne sa iskustvom. Zato neću da se eksponiram.

Na pozorište ste stavili tačku. Da li Vam nedostaje?

Pozorište sam potpuno zatvorila. Televizija je tekuća traka i to mogu, ali pozorište traži glumca od jutra do sutra. Naigrala sam se, iz Ateljea 212 sam otišla sa lepim uspehom, dobri ljudi su me ispratili, otišla sam radosna, nisam zalupila vrata. Kad sam se vratila u Novi Sad rekla sam da neću da igram. Međutim, navučem se na Jagoša Markovića koji me u Ateljeu godinama opsedao: „Banjac, ja moram da radim s tobom u svojoj karijeri.” Odbijala sam sve dok nije rekao da hoće da radi „Maratonce” sa ženama. Tu sad već stanem, to je izazov, da ne prođe to mimo mene. Ali, nije bila dobra predstava i pored dobrih glumaca. Falila je centralna scena kada se čita testament, a poenta da žene budu gore od muškaraca u tome. Onda me je terao da se kao ženski Pantelija, sa sto godina i dve leve noge, penjem na sto da bih rekla čuveni monolog. Insistirao je i to nije bilo to. Posle sam sa Tikom Stanićem igrala „Opasne veze”, tu smo se izmučili sa njim i to je stvarno bio kraj za mene. Iz Zagreba me pre neki dan zove žena i moli da tamo igram neku glavnu ulogu u pozorištu. Kažem joj da sam sa tim završila, ja imam 87 godina.

Nema glumice koja se više šalila na račun sopstvenog izgleda. Govorili ste da ste imali sve što glumici ne treba: nizak rast, sitne oči, kratke noge, pa sve do toga da je sada deficit baba pa zato dobijate uloge...

Skapirala sam da i starost isto pripada meni. Ali, sa godinama se morate sporazumeti. To sam govorila mojoj pokojnoj Ruži koja to nije mogla da shvati. Morate znati šta pripada tim godinama. Ne smete biti smešna žena, tražiti da igrate ono što vam ne pripada, da se ponašate u društvu i na ulici kako ne dolikuje, ali morate i pomoći svojoj starosti. Ne možemo samo čekati lekare. Shvatila sam da je jako važno da upoznam svoje telo fizički i naročito mentalno. Radim na tome da tu ne zatajim. Mnogo čitam, pišem, družim se, radim, i neću sa onima koji samo o bolesti pričaju, hoću pozitivno da mislim. Ovo što sada radim raduje moju starost, i dok je tako to nije teret. Bore me nikad nisu opterećivale, ali ja moje lice negujem sama. Mogu da dođem u tri sata noću umorna sa snimanja, ali nikad sa šminkom nisam legla. Jednom mi je jedna Francuskinja u svojih devedeset godina rekla: „Sve što je na mom stolu od povrća i voća, to je i na mom licu”. I ja to primenjujem.

Sporazumeli ste se, kažete, sa svojim godinama. Da li biste se vratili u mladost, da možete?

Nikada. Ja nisam živela u formaciji porodice. Moj otac je bio Amerikanac, moja majka je živela sa njim samo četiri godine. On se vratio u Ameriku, ja ga nisam zapamtila. Poslao je kartu da dođemo, ali moji ujaci, seljaci, rezonovali su da mama ne treba da ide u nepoznati svet sa malim detetom. I ona ne ode, ali mene u Erdeviku zadrži očeva majka jer je imala kapital, a moja majka je tada imala samo 23 godine. Ni devojka, ni žena. Vrati se svojoj braći i biva njihov sluga. U jednom momentu ode u Beograd, zaposli se kod nekih Grka trgovaca, čuvala je decu. Granica se zatvorila i ja više nisam mogla u Srbiju. Pakleno sam živela kod babe koja je volela samo svoj kapital. Kada je umrla godinu dana sam bila sama. Tek sa 13 godina, početkom 1943, jedan naš domaći Švaba me je preveo u Srbiju. Majka mu je za to dala sve što je zaradila. Marvenim vagonom išla sam do Zemuna, gladna i promrzla noć sam provela u konjičkoj školi. Ujutru su me u koloni odveli do majke koja se srušila kada me videla jer je znala da oni idu pravo u Banjicu. Tada smo se ponovo spojile. Podržavala me je, volela je pozorište i mnoge moje kolege je hranila, prala, ali nažalost nije dočekala da me vidi na filmu ili na televiziji.

Voleli ste boemski život. Koliko je tu uticaj Zorana Radmilovića i Bate Stojkovića koji su, na neki način, obeležili vašu karijeru?

Ceo Atelje 212 je takav bio. Kada sam dolazila imala sam veliki strah, to su bile velike zvezde. Odjedanput sam srela jednu porodicu duhovitih, zanimljivih ljudi, koji nisu zavidni. Svi smo imali svoje mesto. Sa Zoranom je bilo baš opušteno, jedan drugog smo zvali „ drugarice”. Bata je bio pretežak za posao, ali je čovek s kojim je vredelo raditi. Teško je bilo zaraditi njegovo prijateljstvo, ali kad zaradite onda nema kraja, dao bi vam sve. Ružu sam obožavala kao svoje dete, luckasta je bila. Oplakala sam je više nego iko. Volela sam je takvu kakva je, Seku Sablić obožavam. Kod nas nije bilo sujete.

Kako je danas? Mlađe generacije glumaca se ne druže kao vi ranije...

To nije zato što oni ne žele. To su vrlo dobra i vaspitana deca. Ali, oni su sada dobili ono što mi nismo imali – udarno, i film, i televiziju, i pozorište. Brzo trče da steknu popularnost i nemaju vremena da se druže ni sa svojom decom, a kamoli među sobom. Oni će to osetiti u kasnijim godinama. Isidora Sekulić je rekla najvažniju stvar: da je najkvarljivije u slavi glumca popularnost. Ti možeš biti popularan za jednu noć, dve, i da te posle više nema. Mora se trajati. Moja sadašnja popularnost među narodom to je stečeno radom, to više nije popularnost, to je prihvatanje mene među njih.

Ima li to veze sa vašim ulogama, uglavnom ste igrali žene iz naroda sa običnim životima: svekrve, tetke, majke, strine, ujne, babe, bili ste i logorašica, vozili ste kamion...?

Može biti. Ja sam odigrala veliki broj žena iz našeg podneblja, što je vrlo riskantno. Vi lako možete da odbranite ženu iz književnosti, ali igrati svoj narod koga ćeš sutra sresti na ulici – vrlo je časno i odgovorno. Morate ih znati, družiti se sa ljudima, a ne prolaziti mimo njih.

-----------------------------------------

„Bila sam na ivici samoubistva”

Kada biste životnu traku mogli da premotate na početak da li biste nešto menjali u karijeri i životu?

Kako da ne. Menjala bih veliki mračni deo mog života u Beogradu. Ja sam jaukala beogradskim ulicama, bila sam na ivici da se ubijem. Imala sam stan u Novom Sadu kada sam krenula u Beograd. Jedna gospođa je htela da uđe u njega, a ja sam imala stanarsko pravo. To pravo sam joj prodala, a to se tada nije smelo. Meni je to odobrio grad uz klauzulu da više nikada ne mogu dobiti stan u Novom Sadu. Pristala sam. Sa tim parama sam kod Skadarlije iznajmila jednu garsonjeru na godinu dana. Posle je ta žena došla da traži novac nazad i tužila me. Ja te pare više nisam imala i krenula sam da zajmim. Prvo sam naišla na zelenaše koji su uzimali tri puta više i to je bio rašomon. Jednog dana sam otišla u „Metropol”, naručila kafu, sela da napišem pismo i htela da se bacim dole. Moj sin je bio u vojsci, više nisam imala izlaza. Iduće noći zvoni telefon i javi se reditelj Stipe Delić. Bio je poznat tada, ali nismo se znali lično. Kaže hoće da radim veliku glavnu ulogu, poslaće mi scenario. Ubrzo mi neki čovek donosi čitavu kutiju sa ogromnih 13 epizoda. Bila je to čuvena Marija, žena iz logora, zbog koje su me šišali do glave. Ugovor je bio milionski. Potpišem i vratim sve dugove. To je bio moj mrak, ali i pročišćenje. Pola dinara više u životu nisam pozajmila, da umirem ne bih.