Petlovi i guske

Kaže se da su guske gakanjem spasile Rim, a kaže se i da petao koji prerano kukuriče završi u loncu. Sve, dakle, zavisi od tajminga. Da su guske gakale iz čista mira, a ne u trenutku kad su varvari na prepad krenuli u juriš, istorija ih ne bi zapamtila. Da je petao bolje tempirao svoje kukurikanje u skladu sa gazdinim jutarnjim navikama, duže bi živeo.

Kad muškarci (a ponekad i žene) žele da žene predstave kao glupače nazivaju ih guskama. Identifikacija muškarca sa petlom ima pozitivnije konotacije, mada je, što je znalcima etimologije poznato, petao simbolički povezan sa organom koji se u ustaljenim poređenjima takođe vezuje za glupost. Usprkos tome, „strašni petao” iz Balaševićeve pesme za sobom vuče prijatne i afirmativne asocijacije.

Neki od najposebnijih Balaševićevih koncerata održani su u novosadskom Srpskom narodnom pozorištu, jednom od dve-tri najvažnije pozorišne institucije u Srbiji. Ne sećam se da je iko ikada tim koncertima imao nešto da zameri. To se, međutim, ne može reći za najavljeni koncert Marije Šerifović u beogradskom Narodnom pozorištu. Ta je najava, naime, mnogima zasmetala, pa su u javnost izašle ocene o „degradaciji kulture”. Pojedinci iz pozorišnog sveta ustvrdili su da je Marija Šerifović dobra pevačica, ali da to što ona radi nije teatar. Šteta što u svom menadžerskom timu Šerifovićeva nema nikoga ko bi bio sposoban da njenom koncertu priskrbi kakvu efektnu teoretsku oblandu i nazove ga, recimo, „muzički teatar”. Jer u tom istom Narodnom pozorištu ovih je dana, naime, uz veliku pompu, održan program pod nazivom „Filozofski teatar”, koji se u praksi sastojao iz promocije knjige „Radikalnost ljubavi” hrvatskog filozofa Srećka Horvata. Radi se o varijaciji na program koji Horvat već mesecima osmišljava u Zagrebu, samo što je na matičnoj sceni on moderator koji razgovara sa Julijom Kristevom, Vanesom Redgrejv ili Slavojem Žižekom, dok je u Beogradu on glavna zvezda. Da se razumemo, to je sasvim u redu i to je hvale vredno obogaćivanje repertoara Narodnog pozorišta, ali samo ako se prizna da isto važi i za koncert Marije Šerifović. Tačno je da je teatar od svojih početaka isprepleten sa filozofijom, ali to još više i intenzivnije vredi za isprepletenost sa muzikom.

Ima tu, međutim, još jedan „gvint”. Ovima kojima smeta Marija Šerifović ne smeta muzika kao muzika, njima smeta to što im konkretno njena muzika nije kul. Nasuprot toj muzici, Horvatova filozofija im jeste kul. Nema to, naravno, veze ni sa muzikom ni sa filozofijom, nego s nekim žilavim predrasudama koje tvore dominantni čaršijski sistem vrednosti. Taj sistem vrednosti se ne bazira na bilo kakvim egzaktnim ili merljivim principima, nego na mutnom metežu posve privatnih i ličnih simpatija i antipatija.

Sećate li se, recimo, kad je ona zlosrećna Natalija Dević pre pola godine u listu „Danas” objavila tekst o tome kako nju kao belu ženu u letnjoj haljini neugodno odmeravaju „mladići, momci, muškarci srednjih godina, svetlih i tamnijih lica, crnih kovrdžavih kosa”? Tekst je, naravno, bio i rasistički i besmislen, ali je i u silnim (protiv)napadima na Nataliju Dević ponekad bivalo seksizma. Znali su je prozvati i „guskom”. Nataliji Dević, kao i Mariji Šerifović uostalom, sada bi dobro došao sposoban pi-ar. Umesto što je ispala petao koji je prerano kukuriknuo, mogla je da bude guska koja je spasila Rim. Posle događaja iz novogodišnje noći u Kelnu, masa zapadnoevropskih mislilaca objavljuje (pismenije i veštije sastavljene, naravno) tekstove koji nisu predaleko od notornog članka Natalije Dević. Uostalom, na sličnom tragu je nedavno nastupio i famozni Slavoj Žižek, koga će čika Srećko, samo ako Beograđani budu dobri, jednom da dovede i na ovdašnji „Filozofski teatar”.

O ukusima se ne raspravlja, ali ako mene pitate, suštini pozorišta mnogo je bliži moćni glas Marije Šerifović kad zapeva: „Ni oka da sklopim, postelja prazna tera san / a život se topi, i nestaje brzo ko dlanom o dlan...”, nego bizarna kombinacija klišea iz samopomoći i anegdota iz života mislilaca i revolucionara u formi predavanja. Ne mislim, međutim, da moj stav prema tome treba da ima veću težinu od bilo čijeg drugog. Smeta mi samo kad se u društvu i javnosti estrada koja teži visokoj kulturi proglašava „degradacijom”, dok se filozofija koja teži estradi neumereno slavi i hvali. Takvo društvo i javnost nikakve guske ne mogu spasiti. Takvo društvo i javnost već su pali petlu (vidi kod Petra Skoka) za uši.

*Pisac i novinar