Tugo naša balkanska

Berlin – U glavnom takmičarskom programu 66. Berlinala pre dva dana premijeru je imao film „Smrt u Sarajevu” bosanskohercegovačkog oskarovca, scenariste i reditelja Danisa Tanovića, koji je ovde 2013. za film „Epizoda u životu berača željeza”, osvojio dva „Srebrna medveda” – za najbolju režiju i najboljeg glumca. Da li će se Tanovićev uspeh u Berlinu ponoviti? Sudeći po prvim reakcijama, uglavnom anglosaksonskih kritičara, neće. Njihove se ocene uglavnom svode na to da je ovo film koji „nije ni politički triler, nije ni provokativna drama, niti posebno inspirativna adaptacija pozorišnog komada”, te da je „Smrt u Sarajevu” film koji je „omanji dodatak rediteljevom slavnom opusu”...

Sa ovakvim ocenama ne bih se baš složila. Mišljenja sam da je ovo Tanovićev rediteljski najzreliji i najubedljiviji film, gotovo altmanovske provinijencije (Altmanovi „Kratki rezovi”), sa interesantnom, složenom i dinamično postavljenom pričom i jasnim autorovim stavom.

Priča doduše jeste ova naša, „balkanska”, oko koje se mi već čitav jedan vek tako uporno i strasno sporimo i gložimo, sve pogledujući sa prezirom na nadmenu (zapadnu) Evropu, pa je možda i logično što će ovaj Tanovićev film biti rado gledan u našem regionu i u zemljama nama sličnog temperamenta. Sasvim je moguće da je racionalnim i pragmatičnim zapadnjacima već dosta tih naših ratnih i poratnih priča, koje nikada i nisu, niti će sasvim dobro razumeti. Možda im je dosta kukanja i zapomaganja, izigravanja žrtava. Možda im je dosta filmskih priča o Srbima, Hrvatima, Albancima, Bosancima, Hagu, Srebrenici, ali šta da se radi kada berlinski festival upravo takve filmove bira, po svaku cenu održavajući svoj imidž politički angažovanog festivala.

Inspirisan dramom „Hotel Evropa” francuskog filozofa i aktiviste Bernar-Anri Levija, koju je na pozorišne daske povodom obeležavanja stogodišnjice Sarajevskog atentata postavio Dino Mustafić, Tanović je inventivno nadgrađujući ovaj materijal ponudio sopstveni pogled na današnje Sarajevo, Bosnu i Hercegovinu i na sam događaj iz 1914.

„Smrt u Sarajevu” proizilazi iz onih najčešćih pitanja i ponavljajućih i od strane medija forsiranih priča oko kojih se u BiH „glože” – da li je Gavrilo Princip terorista ili heroj, da li je Franc Ferdinand žrtva ili okupator, da li bi danas da je živ Princip bio „četnik” (?). I dok u takvom „gloženju” krv uzavire i prolazi silno vreme, ljudi zaboravljaju da pogledaju u sebe i oko sebe, da pogledaju gde, kako i od kakve crkavice žive, dok im o sudbini odlučuju krimogeni tajkuni, korumpirani političari i trećerazredni predstavnici EU...

Tanović čitav jedan (bosanski) svet smešta u prostore hotela simboličnog naziva „Evropa” (sa escajgom još iz vremena sarajevske Olimpijade), na čijem krovu ostrašćena novinarka svađalački intervjuiše Srbina Gavrila Principa, potomka slavnog pretka, u podrumu „živi” čitav jedan, novcem napunjen, krimogeni svet, u lobiju štrajkuju nezadovoljni radnici, a u sobi ugledni francuski gost uvežbava svoj patetični nastup za svečanost obeležavanja istorijskog jubileja...

Svi ti Tanovićevi junaci, izuzev samoljubivog Francuza koji ima neku svoju ležernu dinamiku, nose sa sobom svoje lične drame i besperspektivnost. Kreću se ukrug užurbano sve do ključnog filmskog trenutka – ponovnog „atentata”. Do scene ubistva Gavrila Principa, koji strada od ruke člana hotelskog obezbeđenja iznerviranog upornim ženinim telefonskim pozivima na temu kupovine novog kauča (a nema plate, pa nema i kauča). Posle svega ostaje sablasno prazna „Evropa”. Ali, ostaje i sasvim jasan autorov stav u odnosu na to ko je bio Gavrilo Princip 1914. godine, za koji nisam sigurna da će se svima u Federaciji dopasti...

U programu „Panorama” viđen je i hrvatsko-srpski koprodukcijski film „S one strane” Zrinka Ogreste, u kojem uz uvek maestralnu Kseniju Marinković u glavnoj ulozi igra i naš glumac (i koproducent) Lazar Ristovski. Reč je zanimljivoj, možda ne baš do savršenstva skrojenoj porodično-psihološkoj (melo)drami, o priči o različitim sudbinama para iz mešovitog braka koje je rat razdvojio.

Vesna (Marinkovićeva) je patronažna sestra, majka dvoje odrasle dece koja nose „krst” svog oca Srbina (Ristovski), oficira JNA koji je završio u Hagu. Iznenadni telefonski poziv vratiće davno izgubljenog muža u Vesnin život, na površinu će isplivati tajne, uznemiriće se srce koje je upamtilo ljubav. U filmu se otvara prostor i za obrise političkog trilera, sa jasnim aluzijama da „stanovnici” Haga nisu samo Srbi i da u Hrvatskoj nisu baš svi „nevini”... Ogresta (i scenarista Mate Matišić) otići će još dublje, delikatno otvarajući pitanje oprosta (može li čovek oprostiti, a da pri tome ne povredi druge), koje je prisutno i u njegovim prethodnim filmovima. Još jedna potvrda da Lazaru Ristovskom baš leže dramske uloge. „S one strane” će biti prikazan na beogradskom Festu, kada će o njemu biti više reči.

Srpskom debitantskom filmu „Vlažnost” Nikole Ljuce, premijerno prikazanom u programu Forum, pripala je čast da uskoro otvori 44. beogradski Fest. Posle projekcije filma publici se poklonila ubedljivo najmnogoljudnija filmska ekipa na festivalu. Čak šesnaestoro njih! Osim reditelja Ljuce i autorskog i koproducentskog dela ekipe još i i glumci: Miloš Timotijević, Tamara Krcunović, Katarina Marković, Slaven Došlo, Milica Majkić, Matea Milosavljević i Jelena Puzić.

Impresivan sastav za sasvim uspešan srpski debitantski film, koji me je po estetsko-stilskim promišljanjima najviše podsetio na „Ljubav dolazi kasnije” Hadži Aleksandra Đurovića (2013), delimično i na „Panamu” Pavla Vučkovića (2015). To je ta vrsta takozvanog urbanog srpskog filma u čijem su središtu mladi, gradski intelektualci iz višeg socijalnog sloja, upleteni u temu otuđenja i neprepoznavanja ljubavi.

U središtu filma je mladi, uspešni menadžer Petar (izvrsna glavna uloga Miloša Timotijevića), kojem u kovitlacu sumnjivih poslovnih dogovora, priprema za porodičnu slavu, sestrinih bračnih problema, razuzdanih noćnih izlazaka po splavovima, iznenada nestaje žena i tada na površinu izađu strahovi i nesigurnost i otvara prostor za usamljenost među drugima...

„Vlažnost” je uverljivo psihološki iznijansiran film, dobro glumljen i snimljen. Spremite se da ga vidite i procenite na otvaranju Festa.