Kineske rakete na spornim ostrvima

Kada je u maju prošle godine američki mornarički izviđački avion P-8A nadleteo koralni greben u Južnom kineskom koru, ignorišući upozorenja kineskih ratnih brodova, posada je snimila sve što se dole dešava. Video je prikazao desetine teretnih brodova, punih kamenih blokova i šljunka, oko grebena koji su Kinezi pretvarali u ostrvo. Utvrđeno je da niče vazduhoplovno-pomorsko uporište, da Kinezi koriste koralne grebene na sedam pozicija radi proširenja svojih teritorijalnih voda i ekonomskog pojasa.

Vašington je zabrinuto uzvratio militantnom retorikom. Bilo je jasno da kineska ratna mornarica želi da američka Sedma flota isplovi iz voda zapadnog Pacifika.

Danas je Vašington dodatno vojno izazvan jer je – kako tvrdi Tajvan – Kina rasporedila protivvazdušne rakete na spornom ostrvu Vudi, delu lanca Paracel, pod nadzorom Pekinga više od 40 godina, ali na koji pravo polažu i Tajvan i Vijetnam. Postavljene su, pokazuju snimci, dve baterije od osam lansera raketa zemlja–vazduh i radarski sistem.

Lani se, posle analize snimaka koje je dostavila posada aviona P-8A, zamenik američkog državnog sekretara Antoni Blinken istakao rekavši da svojim ponašanjem Kina preti da stvori presedan kojim veće zemlje slobodno mogu zastrašivati manje. Tom izjavom Blinken je odneo pobedu nad tadašnjom predstavnicom za štampu Stejt departmenta Dženifer Psaki, koja je bila izjavila da je „dugogodišnja politika Stejt departmenta da ne podržava vojne udare”. Sada se američki zvaničnici oslanjaju na deo Blinkenove izjave, upozoravajući da postavljanjem raketa Kina pojačava napetosti u tom području.

Istina je, ako imamo u vidu američke postupke u međunarodnim odnosima, da niko, a pogotovu Kina, ne želi da bude mala država koju će slobodno zastrašivati veća i da rakete zaista stvaraju napetost. To se prvenstveno odnosi na Vašington, jer su Kinezi otišli mnogo dalje od mera odbrane ili odvraćanja, stvorivši snage dovoljno jake da nanesu ozbiljne udarce američkoj Sedmoj floti. Dosad neviđenom brzinom u svetu raste snaga kineske ratne mornarice i ratnog vazduhoplovstva, postajući najveći izazov Americi. A i borba za sporna područja je razumljiva jer Južno kinesko more poseduje velike rezerve nafte i plina. Osim ekonomske koristi, sporno područje ima ključni vojni i strateški značaj.

Kina štiti svoje interese i prava, što, podrazumeva se, može dovesti do ozbiljnih posledica, ali je gotovo neverovatno da će Vašington ući u otvoreni sukob sa Pekingom. Pragmatičnu politiku vode obe strane jer i SAD stavlja naglasak na jačanje vojne prisutnosti u jugoistočnoj Aziji. Što se ravnoteže snaga na moru u regionu tiče, premoć sada imaju SAD, koje pride imaju mnogo saveznika u okruženju.

Jasno je stoga zašto portparol kineskog ministarstva spoljnih poslova kaže da je bilo kakvo raspoređivanje raketa na teritoriji Kine legitimno. Objasnio je da nema podrobnije informacije o mogućem raspoređivanju raketa i podvukao da „svaki postavljeni objekat ima veze sa nacionalnom odbranom, a ne sa militarizacijom”.

SAD pak objašnjavaju da Kina gradi nova ostrva, gde potom postavlja vojne objekte s namerom da prisvoji praktično čitavo Južno kinesko more i njegove resurse. Na to more polaže pravo i Tajvan, a veći deo svojataju i Filipini i Vijetnam, dok Brunej i Malezija tvrde da im pripadaju manje površine.

Postavljanjem raketa Kina je još jednom pokazala da postaje najveći vojni i ekonomski rival Americi, a pobednik će biti onaj ko kontroliše morske puteve. Kina je najveći svetski uvoznik sirovina i izvozi ogromnu količinu robe, prvenstveno u SAD. Peking i nastoji da Sedmu flotu distancira što više iz voda zapadnog Pacifika jer im privreda zavisi od pomorske trgovine koja se odvija u vodama pod kontrolom američke ratne mornarice.

Za poslednji kineski potez komandant američke Pacifičke komande Hari Haris tvrdi da je u suprotnosti sa obećanjem Pekinga da neće militarizovati taj region. Ali se posle njega oglasilo Ministarstvo odbrane Kine, rekavši da su kineski vazduhoplovni i pomorski odbrambeni objekti na „relevantnim ostrvima i grebenima” raspoređeni još pre nekoliko godina. „Paracelska ostrva su naša teritorija i imamo pravo da raspoređujemo vojne objekte”, stavilo je tačku ministarstvo.

Međunarodni institut za strateške studije, u sklopu redovnih godišnjih procena, navodi da bi kineski vojni budžet do 2030. godine mogao biti jednak vojnom budžetu SAD, čime bi prvi put posle hladnog rata bio postignut paritet između dve svetske sile. Grubi budžetski paritet značio bi ipak malo na strateškom planu, bar dok Kina ne dostigne vojnu jednakost, što se očekuje znatno kasnije.