Da se Vlasi ne dosete

Odbijanje zemalja takozvane Višegradske grupe (Poljska, Češka, Slovačka, Mađarska) da prihvate plan Nemačke o raspoređivanju izbeglica po sistemu kvota može se posmatrati kroz nekoliko dimenzija. Najistaknutija, ali čini se najmanje važna jeste ona koja se neposredno tiče same stvari. Naime, izuzev Poljske, ostale zemlje, zbog svoje veličine i ekonomske snage, ne bi bile posebno pogođene sistemom kvota. Zato je neobična nesrazmera između diplomatske aktivnosti tih zemalja i težine problema protiv koga se bore. Nesklad je posebno primetan u slučaju Slovačke koja bi, sa svojih pet i po miliona stanovnika, bila među najmanje opterećenim zemljama. No, uprkos tome, među najglasnijim protivnicima nemačke inicijative su slovački premijer Fico i ministar inostranih poslova Lajčak, koji slovi za jakog kandidata za generalnog sekretara UN.

Druga dimenzija tiče se alternativnog plana ovih zemalja koji se svodi na zatvaranje takozvane balkanske rute podizanjem ograde na granicama Makedonije i Bugarske prema Grčkoj. Ovaj plan, umesto akcenta na finansijsku pomoć Turskoj u cilju zadržavanja izbeglica na njenoj teritoriji, podrazumeva da Grčka postane zemlja u kojoj bi se odlučivala sudbina izbeglica koji hrle u Evropu. U Grčkoj postoji zabrinutost da bi u tom slučaju ona ostala prepuštena sama sebi, odnosno da bi veći deo tereta bio prebačen na njena ekonomskim problemima već opterećena pleća. Osim toga, realizacija takvog plana u podtekstu ima faktičko isključivanje Grčke iz šengenske zone na neodređeno vreme. Time bi Grčka simbolički bila isključena iz EU, a mnogi u Briselu strahuju da bi to samo produbilo podele u Evropi. Najzad, nije nezanimljivo pitanje na koga, odnosno na čiju pomoć bi se u slučaju realizacije takvog scenarija Grčka morala osloniti.

Treća dimenzija je predstava o krivici za izbegličku krizu sa kojom se suočava EU. Po mišljenju političkih predstavnika Višegradske grupe, glavni krivac je nemačka kancelarka Angela Merkel kojoj se zamera što je svojom politikom otvorenih vrata, navodno, podstakla izbeglice i migrante da se upute u EU. Interesantno je da se u tom kontekstu ne pominju ni SAD ni Rusija koje svojom podrškom sukobljenim stranama podstiču haos u Siriji iz koje dolazi najviše izbeglica. Inače, interesantno je i to da ni u drugim zemljama EU, pa ni u samom Briselu, pitanje odgovornosti za izbegličku krizu nije do sada dovoljno problematizovano. Osim načelnih apela za završetak sukoba koji bi zaustavio izbeglički talas i osude Asadovog režima, malo je rečeno a kamoli učinjeno da do prestanka sukoba zaista dođe.

Najzad, mada se o tome uopšte ne govori, čini se da se suprotstavljanje višegradske grupe nemačkom planu može posmatrati i kao svojevrsni izazov nemačkoj hegemoniji u Evropi. Naime, nesumnjivo ekonomsko, a u velikoj meri i političko vođstvo koje je tokom protekle dve decenije Nemačka ostvarila u evropskim poslovima sada se prvi put nedvosmisleno dovodi u pitanje. Protivljenje zvaničnom Berlinu olakšano je, istina, činjenicom da u samoj Nemačkoj postoje ozbiljna neslaganja, ali sasvim je drugo pitanje da li je „višegradski” izazov upućen politici Merkelove ili nemačkoj hegemoniji u rešavanju evropskih problema.

O temi nemačke hegemonije i ranije je postojala debata, ali uglavnom među intelektualcima. Najviše pažnje izazvala je dilema – evropska Nemačka ili nemačka Evropa. Sada je, međutim, umesto razmene načelne debate prvi put dovedena u pitanje važna nemačka inicijativa koja se tiče prijema izbeglica. Zapravo, još tokom prošlog leta različite komentare izazivala je činjenica da je Mađarska podigla ogradu u trenutku dok Nemačka prihvata izbeglice raširenih ruku. No, to je prošlo bez jasnog nemačkog odgovora kao što i sada, čini se, prolazi višegradska inicijativa.

Upravo u vreme dok ovaj tekst bude pred čitaocima u Briselu će lideri zemalja članica EU pokušavati da postignu dogovor oko migrantske krize. Ukoliko do dogovora ne dođe, ili on bude suprotan nemačkoj viziji, to bi mogao biti signal da je nemačka hegemonija uzdrmana. Pitanje je da li to znači da Nemačka više nema snagu da bude evropski hegemon, ili je reč o nečem drugom. U svakom slučaju, time se otvara mnoštvo pitanja, kako za EU i Nemačku, tako i za zemlje koje su razvile posebne odnose s Nemačkom. Može li EU uopšte da funkcioniše bez hegemone sile, kakva je uloga SAD u evropskim poslovima, kakva je strategija Nemačke u potencijalno novoj situaciji, da li je NATO jedino što drži Evropu na okupu, samo su neka od pitanja koja traže odgovore i pažljivu analizu, kako u Evropi tako i u Srbiji.

P. S. Naslov ove kolumne ne treba povezivati sa Đorđem Vukadinovićem, odnosno njegovim tekstom Izbori i autoritarnost. Tabloidni nivo tog teksta ne zaslužuje ozbiljan odgovor, a sujeta mi nije povređena u meri da bih morao da odgovorim na isti način.

Profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu