Pogledaj dom svoj, Evropo

Berlin – Festival se bliži kraju, a filmski entuzijasti još uvek čekaju da se u glavnom takmičarskom programu pojavi kakvo očaravajuće remek-delo. Takvog igranog filma za sada nema, te je možda i to razlog što se o dugometražnom dokumentarnom filmu „Požar na moru“ Đanfranka Rosija već danima unapred govori kao o mogućem pobedniku 66. Berlinala.

Tema njegovog filma je ona goruća za Evropu – izbeglička, a uz to „Požar na moru“ („Fire at Sea“) je i veoma dobar film, pa mnogi smatraju da ga žiri sa Meril Strip na čelu nikako ne sme ostaviti bez nagrade.

Italijanski autor sa pregrštom nagrada za dokumentarac „Sveti gral“ („Zlatni lav“ u Veneciji) o rimskom autoputu i obilaznici oko grada, sada se bavi udaljenim ostrvom Lampeduza koje je „popularnost“ steklo tokom 2000. kada je iznenada postalo glavna prihvatna tačka za Afrikance koji brodovima pokušavaju da se domognu Evrope, a ujedno i njihova glavna morska grobnica (oko šest hiljada ljudi udavilo se nadomak Lampeduze).

Rosi direktno ulazi u samo srce tame. U potpalublje broda iz kojeg obalska straža izvlači stotinjak dehidriranih i poluživih ljudi. Ulazi i u domove lokalnog stanovništva koje se i samo našlo sa one strane evropske žice, zajedno sa svojim neželjenim, niotkuda pristiglim crnim „komšijama“ i nudi izvrsno režiran film, precizne dramaturgije, vizuelne raskoši i povišene sentimentalnosti. Zrnca humora koja izviru iz životnih paradoksa samo pojačavaju snagu ovog dela. „Požar na moru“ je posveta ljudskom heroizmu i Lampeduzi. Ovo je Rosijeva posveta ostrvu koji je Evropa zaboravila i ostavila da se samo nosi sa izbegličkim strahotama...

Uz Rosijev film i uz dosadašnje najprijatnije iznenađenje još sa samog početka festivala – film „Hedi“ Mohameda Ben Atije (Tunis), na vrhu liste mogućih kandidata za nagrade (za režiju) je i film „Imati 17“ („Being 17”), francuskog veterana i klasika Andrea Tešinea. Ovo je najmladalačkiji film 70-godišnjeg autora, sa kojim se vraća u podneblja svog rođenja i odrastanja – u malo planinsko, pirinejsko mesto, u koje sada smešta svoje junake otvarajući pitanja otkrivanja seksualnosti, erotskog buđenja između dva tinejdžera i predočavajući šta se osim konfuzije i straha još može stvoriti u glavama i srcima sedamnaestogodišnjaka. Tešine je scenario filma narastajućoj gej romansi pisao u saradnji sa mlađom koleginicom Selin Skijamom, pa se njoj pripisuje insistiranje na dinamizmu, nasilju i agresivnijoj montažnoj strategiji. Ovaj Tešineov film otkupio je čelnik naše distributerske kuće „Megakom film“, odlučivši da ga prikaže na Festu.

Među bolje ocenjene filmove u glavnom takmičarskom programu spada i američki film „Ponoćni specijal“ Džefa Nikolsa, koji se bavi američkim paranojama i histerijama agresivnog državnog aparata, kroz priču o ocu koji pokušava da zaštiti sina od katoličkih fundamentalista, ali i FBI koji sumnjaju da dečak ima natprirodne moći.

Najviše zvezda na berlinski filmski tepih doveo je britansko-američki debitantski film „Genije“ Majkla Grandidža, u kojem on razmatra veliko prijateljstvo između slavnog američkog pisca Tomasa Vulfa („Pogledaj dom svoj, anđele“), u tumačenju Džuda Loa, i urednika njujorške izdavačke kuće Maksa Perkinsa, u tumačenju Kolina Ferta. Ovo prijateljstvo nervira i ometa njihove supruge, čije likove tumače Nikol Kidman i Lora Lini. U ovoj filmskoj priči, čiji scenario potpisuje Džon Logan („Skajfol“), pojavljuju se i Vulfovi savremenici Hemingvej (Dominik Vest) i Frensis Skot Ficdžerald (Gaj Pisr)...

Za festivalsku završnicu ostavljen je „Kolektivitet“, novi film Tomasa Vinterberga, jednog od osnivača „Dogme 95” i autora najboljeg „dogma“ filma „Porodična fešta“. Vinterberg posle nagrađivanog filma „Lov“ sada se bavi grupom japija koji odlučuju da žive u komuni. Stavljajući u centar filma porodicu Vinterberg, poziva gledaoce da sanjaju o pravoj komuni, zajedništvu i prijateljstvu.

U trenutku slanja ove berlinske priče još uvek traje novinarska projekcija vizuelno impresivnog crno-belog filma „Uspavanka za uplakanu misteriju“ filipinskog reditelja Lava Dijaza. Reč je neobičnoj vrsti epskog braka literature i mitologije sa međusobno povezanim temama iz filipinske revolucije protiv španskih kolonizatorskih snaga. Ono što labavo isprepletene narativne niti drži zajedno jeste Dijazovo istraživanje uloge pojedinaca u istoriji i njihovo uključivanje u politička i društvena zbivanja.

Dijazova „Uspavanka...” traje nešto više od osam sati (482 minuta)! Negde na sredini je pauza od sat vremena. Da gledaoci bar malo dođu k sebi.