Jaka žena u zlom vremenu

Mjuzikl „Violinista na krovu”, koprodukcija Srpskog narodnog pozorišta i Novosadskog pozorišta (Ujvideki szinhaz), beogradsku premijeru imaće večeras u Sava centru. Golde, glavnu žensku ulogu u predstavi igra Gordana Jošić Gajić, glumica SNP-a, koja je pre četvrt veka u istoj kući igrala kćerku u legendarnoj verziji ovog mjuzikla sa Zafirom Hadžimanovim kao Tejvjeom. Gordana za „Politiku” govori najpre o tome šta ovaj komad znači danas, u vremenu novih-starih civilizacijskih potresa u kojima obično strada mali čovek...

Svaka generacija pamti neke značajne migracije. Danas ne postoji narod koji nema svoje iseljeništvo. Kada u razvijeniju zemlju emigriraju obrazovani ljudi da bi zadovoljili svoje kriterijume o životu kakav zaslužuju, to je jedna vrsta odlaska. Druga vrsta je kada si prinuđen da odeš, napustiš svoj mikrosvet za koji si jedino i znao, kada moraš da odeš da bi preživeo i zaštitio svoje najbliže. „Violinista” se time bavi. Ovo jeste pomalo politički komad, ali je, pre svega ljudski i duboko human – kaže na početku razgovora.

Promene su neminovne, ali tradicija je važan pojam u ovoj predstavi.

Igram majku koja mora da obgrli svaki delić mozaika koji čine pet ćerki i muž. Ona je jaka, sve drži pod kontrolom, disciplina mora da postoji. Takva je tradicija. Roditelji su je udali za nepoznatog momka, rađala mu je decu, naučila je da živi sa njim, čak ga je i zavolela. I to je tradicija. Nije lako izboriti se sa tim zanesenjakom koji joj remeti autoritet i disciplinu u kući. Vrlo je ozbiljna, ne pokazuje nežnost prema ćerkama i zato one obožavaju oca koji ih mazi i ljubi. Golde to ne ume, ali verujem da noću tiho plače ako neku nešto boli i muči. Ukratko, ona je komandant tog malog broda i sa dosta umeća upravlja tom posadom. Uči ih smernosti i pravim vrednostima.

Časti i plemenitosti...

Želim da verujem da je u svakoj porodici tako i danas, i da ove okolnosti, i stvarnost u kojoj živimo, ne smeju da poremete ljudskost u nama. Ako si roditelj moraš se posvetiti vaspitanju i druženju sa svojom decom. Moraš im preneti svoje znanje i iskustvo i budno osluškivati njihove želje i naklonosti. Biti im podrška i oslonac. U tome je cela filozofija: dati se svojoj deci i tako ih naučiti posvećenosti, odanosti, dobroti, svemu što čini jednog kvalitetnog čoveka.

„Violinista” je vrlo zahtevan komad.

Vredno smo radili na svim songovima, uvežbavali koreografije, u isto vreme gradili likove. Za ovakve predstave potrebno je disciplinovati sebe. Treba paziti na kondiciju, ishranu, čuvati glas, jačati organizam. U dramskoj predstavi te komponente nisu tako važne, ali u mjuziklu svaki šrafić mora da štima. Imam rituale uoči ove predstave. Deset dana niko ne sme da me nervira, ne smem da podižem glas, pijem čajeve, čuvam grlo. Moja deca vole ove periode. Po završetku predstave stvarno sam iscrpljena, često me boli glava, ali to je posao koji volim. Zovem to emotivnim pražnjenjem. Volim da igram predstave koje me celu obuzimaju, teraju na razmišljanje, koje me iznova inspirišu. Takav je „Violinista”.

Na sceni su i glumci Novosadskog pozorišta.

Kada glumac godinama radi sa istim kolegama više je nego korisno da povremeno promeni atmosferu. Saradnja sa Novosadskim pozorištem omogućila nam je rad sa kolegama sa kojima se do sada nismo susretali na sceni. Sada, na obostranu korist i zadovoljstvo.