Dežurne oči zapadne Srbije

Čačak – Prodajom državnih i lokalnih radio i TV stanica veliki broj poslenika javne reči ostao je bez radnih mesta, pa su uhleblje potražili u drugim zanimanjima. Samo retki uspeli su da se održe u novinarskom zanatu krećući iznova, ali u svojoj režiji.

Jedna od takvih kuća je Glas zapadne Srbije u Čačku, i za pola decenije uspela je da stvori mrežu koja pokriva prostor od Ljiga do Drine. Danas GZS pravi priloge, izveštaje i reportaže za četiri nacionalne televizije (Prva, Pink, B92 i RTV) i agenciju Tanjug, i ima svoj internet-portal sa 20 novih priloga dnevno u proseku.

– Od prošlog meseca postali smo i servis 22 opštine i grada u zapadnoj Srbiji, među kojima su Ljig, Gornji Milanovac, Čačak, Lučani, Ivanjica, Požega, Arilje, Bajina Bašta, Užice, Čajetina, Nova Varoš, Priboj, Prijepolje, Sjenica… Namera redakcije je da pruži usluge i otvori medijsko nebo za područja koja su do sada, na velikim televizijama, pominjana samo u vremenskoj prognozi – kaže za „Politiku” Gvozden Nikolić (52), vlasnik Glasa zapadne Srbije.

On ističe da je video i foto servis GZS-a, putem kojeg lokalne samouprave mogu u svet da pošalju sliku i vest iz svoje sredine, već za dva meseca rada pokazao da ima budućnost.

– Otvoreni smo za sve, od mesnih zajednica u nedostupnoj planini, privrednih, sportskih udruženja, do političkih stranaka. Mislim da se na ovaj način zapadna Srbija u medijskom pogledu značajno primakla Beogradu i velikim centrima. Ovo je prvi takav servis u unutrašnjosti Srbije, i siguran sam da će uspeti.

Kao snimatelj sa ugledom i iskustvom Nikolić je 2009. napustio Televiziju Čačak (gradski kanal koji je dve godine pre toga privatizovan), sa otpremninom u džepu našao se na ulici, zapitan šta da radi. Od prijatelja je dobio na korišćenje četiri kvadrata tavana u centru Čačka i krenuo da razvija posao. Danas ima svoje, nove prostorije takođe u središtu grada, i produkcijsku kuću sa 11 stalno zaposlenih novinara i snimatelja, i jednim tehničkim licem.

Neki od novinara već su radili sa njim u TV Čačak (koja je u međuvremenu otišla u stečaj) i mali kolektiv, kad je o obavezama reč, ne postavlja pitanje koji je datum ili koje doba dana. Na telefonski poziv iz neke beogradske televizije reporteri Glasa odmah su otišli na Kosmet, zbog zadatka, a za pet proteklih godina radili su i reportaže iz Južnoafričke Republike, Egipta, Turske, Austrije, Švajcarske, Italije i Sjedinjenih Američkih Država, boraveći na tim odredištima od sedam do 20 dana. A priloge sa tih zadataka plasirali su, ili jednostavnije rečeno prodali, našim nacionalnim televizijama.

Lane je, recimo, uredništvo Tanjuga, zbog velikog broja događaja u nekom razdoblju, zatražilo od Glasa jednog snimatelja kao ispomoć, i Gvozden je istog trenutka u centralu agencije poslao svog kamermana, Ivana Nikolića.

Govoreći o okolnostima u kojima rade informativne kuće u unutrašnjosti Srbije, vlasnik GZS je naveo:

– Mi smo samo sopstvenim radom, bez ičije pomoći, nabavili dobru opremu i dostigli stroga pravila u našem poslu. Ali, još nijednom nismo uspeli da obezbedimo novac iz neke budžetske kase namenjen projektnom finansiranju. A pokušavali smo nekoliko puta. U komisijama koje o tome odlučuju sede, nažalost, i ljudi koji se na pokvaren način dogovore i to podele između sebe i svojim ortacima, znaju oni već kako to ide. Najmanje izglede imaju oni koji zaista nešto rade.

Nikolić naglašava da su, na taj način, „neki beznačajni portali obezbedili sebi ogromne svote novca iz budžeta, dok sa druge strane medijska kuća kakva je GZS, sa dobrim projektima, ostaje već nekoliko godina bez dinara”.

– Posebna priča je – kaže Nikolić – kako je moguće da se član komisije, usred odlučivanja, dopisuje sa onima koji su konkurisali za novac, a drugi član, uoči samog glasanja, dobije SMS sa tekstom – „pusti ovoga”?

On smatra da su odluke o projektnom finansiranju, često, izigravanje istine i pravde:

– Ne verujem ni lokalnim političarima, ali još gore je sa pojedinim novinarskim udruženjima koja organizovano lokmaše narodni novac namenjen informisanju. Evo primera: konkuriše neka informativna kuća iz Niša, a komisija je iz Beograda, pa novac Ariljaca usmere u Leskovac? Ti iz Leskovca ne znaju gde je Arilje, a Ariljci nemaju pojma kud su se dele pare. A lokalne vlasti su nemoćne, jer ako ne postupe po odluci komisije dolaze pod udar novinarskih udruženja koja uvek nešto iskopaju. Zbog toga smatram, ipak, da bi lokalna vlast morala da se pita, na neki način – zaključuje Gvozden Nikolić.