Ko brani Evropu
Nije lako biti nov u nekom klubu, jer moraš u početku više da se dokazuješ i braniš vrednosti okruženja u koje si primljen. I pre nego što je postala deo evropskog kluba, Srbija je postala važan deo evropskog rešenja za izbegličku krizu – iako Brisel nije siguran šta bi s tom krizom učinio. Sigurno je, međutim, da na talasu krize rastu i desničarski pokreti Starog kontinenta, uključujući i one ekstremne opcije, koje sve više postaju deo problema, a ne rešenja.
Na početku krize u Evropi se govorilo o „orbanizaciji” ali danas već imamo na delu „zemanizaciju” i „ficoizaciju” , dok nova nacional-konzervativna i katolično-klerikalna vlast u Poljskoj nudi svoje recepte u obliku „dudaizma”. Da li zato čudi što je Višegradskoj četvorki nedostajao samo konzervativni poljski predsednik Andžej Duda za ksenofobični poker, kako se sve češće ocenjuju akcije Mađarske, Slovačke, Češke i Poljske?
A možda je to i sasvim prirodno kretanje političkog klatna, gde države „nove Evrope”, kako ih je pre petnaestak godina krstio američki senator Džon Mekejn, uzimaju sebi daleko više suvereniteta nego što je to po ukusu Brisela, gde dominiraju „stare snage”, na čelu sa Nemačkom i Francuskom. Ali, kako onda nazvati situaciju u kojoj tako moćna organizacija, kakva je EU, saziva samit posvećen migrantkoj krizi na kome ne učestvuje glavni čovek, turski premijer Ahmet Davutoglu? On je nedolazak opravdao terorističkom eksplozijom u Ankari, ali ostaje sumnja da li je Turska na druženje sa Merkelovom i Olandom mogla da pošalje nekog drugog zvaničnika.
Ili je možda samo pitanje cene? Možda je Turskoj malo obećanih tri milijarde evra da bi i dalje unutar svojih granica držala više od dva miliona izbeglica? Paradoksalna je situacija da zemlja poput Turske, koja decenijama sedi u evropskom predsoblju, sada treba da preuzme na sebe teret odbrane EU od migranata.
Isto kao i Srbija, koja je na listi čekanja skoro dve decenije ali je za to vreme uspela da otvori čak cela dva pregovaračka poglavlja, dok su naši susedi Rumunija i Bugarska već odavno članice Unije. Zašto Austrija i Mađarska mogu jednostrano da zatvore svoje granice, ne čekajući odluke Brisela? A Srbiji se obećava čitavih 47 miliona dolara ako bude kooperativna u toj „igri bez granica”, gde bi neki želeli da vide našu zemlju kao „parking za izbeglice”, kako je to rekao premijer Vučić.
Nije sporno da Srbija treba da bude solidarna sa Evropom, i to kao i obično u našoj istoriji – onda kada je najteže. Jer, svi su bili solidarni i dobri Evropljani kada su stvari išle dobro i kada su se delili kolači u Briselu. Sad kad treba kusati gorke pilule, svi su se najednom setili svojih suvereniteta, nacionalnih granica i svi žure da „odnesu tetki lek”. Samo, morali bi da znaju da nije Srbija zakuvala sadašnju krizu, pa neće moći ni da postane velika migrantska čekaonica za celu Evropu.