Pedofilija: smrtni greh crkve

Teško bi se mogla zamisliti veća optužba za hrišćansku crkvu od one da su njeni sveštenici i velikodostojnici seksualno zlostavljali maloletnike. Oni koji od svoje pastve traže da odbace greh ili da se sa njim suoče, teško se nose sa sopstvenim grehom. Naprotiv, neki crkveni velikodostojnici imaju iza sebe čak decenije sistematskog zataškavanja ovakvih slučajeva. Neke od njih trgle su reči pape Franje da „Bog plače“ zbog takvih svojih sveštenoslužitelja.

Pomenuo ih je i nedavno prilikom povratka iz Meksika. Svaki biskup koji je štitio i premeštao iz parohije u parohiju sveštenike osumnjičene za pedofiliju, mora da podnese ostavku, odlučan je bio poglavar katolika. Ove reči nisu izgovorene slučajno baš ovom prigodom, budući da se papa upravo vraćao iz zemlje u kojoj je kao „ugledni“ sveštenik crkvenu misiju vršio Marsijal Masijel – optužen i od crkve kažnjen za pedofiliju. Papa Franjo podsetio je na taj slučaj, kao i na svog prethodnika, Benedikta Šesnaestog koji je, kako je istakao, godinama nastojao da kazni Masijela.

Optužbe za pedofiliju u redovima klera decenijama potresaju Rimokatoličku crkvu, a izjave poput ove izrečene na povratku iz Meksika, mnoge su navele na zaključak da je konačno došao papa spreman da se suoči sa tim užasnim teretom. Papa Franjo osnovao je posebnu vatikansku komisiju koja treba da ispituje slučajeve seksualnog zlostavljanja, u njoj su i dve žrtve napada, kao i poseban sud koji bi trebalo da rešava ove slučajeve.

Poglavar katoličke crkve podsetio je novinare i da on nije prvi papa koji se uhvatio u koštac sa pedofilijom. Benediktu Šesnaestom, u slučaju oca Masijela, nije bilo nimalo lako da stigne od svedočenja žrtava do konačne teške optužbe da je Masijel kriv i da dokazi protiv njega ukazuju na „istinske zločine”. Takođe, Benedikt Šesnaesti bio je prvi papa koji je izbacio iz crkvenih redova sveštenike koji su se našli pod ovakvim optužbama: tokom 2011. i 2012. godine broj takvih premašio je 300.

Bez obzira na očigledan zaokret Katoličke crkve, u nastavku priče o obračunu sa pedofilijom među sveštenicima i velikodostojnicima nameće se jedno veliko „ali”. Posle decenija zataškavanja, a pojedini slučajevi datiraju još iz sedamdesetih godina prošlog veka, pedofilski skandali dospeli su u javnost, o njima su počele da se pišu knjige i serije novinskih članaka. I da je htela, crkva jednostavno više nije mogla da ćuti.

Uz slučajeve sveštenika i biskupa koji su zlostavljali decu, na videlo je izašao i podatak da je Katolička crkva u Americi već platila basnoslovne sume za vansudsko poravnanje sa žrtvama koje su prijavile napasnike u mantijama. Do 2006. godine, samo u Americi, ta cifra je dostigla vrtoglavih 2.6 milijardi dolara. O mehanizmu prikrivanja pedofila u crkvi, o kojem je govorio papa Franjo napuštajući Meksiko, opširno su prošle godine istraživali novinari „Global posta“. Oni su izdvojili pet slučajeva sveštenika optuženih za seksualno zlostavljanje, koje je crkva, posle suočavanja sa optužbama protiv njih, premestila iz SAD ili Evrope u manje razvijene zemlje, uglavnom Latinske Amerike, u kojima mehanizmi pravne zaštite i civilni sektor za pomoć žrtvama nije tako jak.

Kao što Benediktu Šesnaestom zameraju da je mogao da uradi mnogo više i mnogo odlučnije uđe u rešavanje ovog problema, slične kritike upućuju se i na adresu pape Franje. Bez obzira što se konstatuje da su njegovi javni istupi protiv ove pojave doveli do brojnih ostavki sveštenika i velikodostojnika u svetu koji su se u njima prepoznali, papa zaštitnik siromašnih i stradalnih, još uvek nije u javnosti prozvan i zaštitnikom žrtava pedofila u mantijama.

Zameraju mu što je dokumentacija o slučajevima seksualnog zlostavljanja i dalje stroga tajna i potpuno nedostupna javnosti, čak i Komitetu za prava deteta Ujedinjenih nacija, koji je dva puta tražio barem deo tog materijala. Ne zaboravlja mu se ni to što ne samo da mnogi velikodostojnici, optuženi za ovaj najteži greh, još uvek vrše crkvenu službu i imaju pristup mladima, već se slučajevi zlostavljanja još uvek dešavaju unutar Katoličke crkve. Od objavljivanja intervjua u kojem biskup Krištof Haramasa priznaje da je gej do otkaza u vatikanskoj Kongregaciji za doktrinu vere bio je dovoljan samo jedan dan, a za otpuštanje iz službe oca Masijela, i to otkad su prikupljeni čvrsti dokazi protiv njega, bile su potrebne godine.

I to da „tužilac“ postane papa kako bi stavio tačku na njegov slučaj. Pedofilija i seksualno zlostavljanje, u Rimokatoličkoj crkvi ima razmere sistemskog problema u kojem se broj žrtvama meri hiljadama, kao i broj njihovih napasnika. Tačno je i da ono o čemu se decenijama ćutalo ne može biti tako brzo rešeno kao i da je neophodno biti pažljiv u takvim slučajevima. Ipak, ne može da se prenebregne sporost sa kojom se crkva suočava sa ovim teškim optužbama i sklonost da ih udalji od očiju javnosti i u što većoj tišini zatvori ceo slučaj.

To ćutanje, međutim, iznova i iznova glasno progovara, što vrlo dobro znaju i velikodostojnici Srpske pravoslavne crkve. Njima javnost svako malo ponovo ispostavlja slučajeve vladike Pahomija, optuženog za seksualno uznemiravanje maloletnika i oslobođenog zbog zastarelosti slučaja, i umirovljenog episkopa Vasilija (Kačavende) o čijim se optužbama za seksualno zlostavljanje pred crkvenim organima nikada nije raspravljalo.