Razljubljenost i privlačnost

Ako osećanje zaljubljenosti proističe iz idealizovanja druge osobe i kao takvo je različito od osećanja ljubavi koje proizlazi iz emocionalnog vezivanja, jasno je da ne treba očekivati automatski prelazak zaljubljenosti u ljubav. Iako zaljubljenost nije prva faza ljubavi, ona može da bude prva faza ljubavne veze. Kako u stvarnosti ne postoje idealni partneri, zaljubljena osoba se, po pravilu, pre ili kasnije, više ili manje razočara u drugoga, tako da se može reći da je zaljubljenost prva faza razočaranja.

Kako većina ljudi ulazi u veze i brak tako što se zaljubljuje u drugoga, posledično razočaranje čini dalju sudbinu tih veza neizvesnom. Različiti statistički podaci ukazuju da je naš model biranja emotivnog partnera na osnovu zaljubljivanja – neuspešan. Uprkos tome, zaljubljivanje kolektivno mistifikujemo i slavimo kao visoku životnu vrednost.

Polazeći od činjenice da je model biranja zaljubljivanjem neuspešan, možemo postaviti dva važna pitanja: Kako prevazići zaljubljivanje? Kako birati partnera, ako ne na osnovu zaljubljenosti?

U psihoterapijskom radu sa ljudima koji su nesrećno zaljubljeni u nekoga ko im ne uzvraća naklonost nekada primenjujemo tehnike odljubljivanja. Osoba koja inače idealizuje konkretnog drugog, počinje da ga zamišlja u situacijama koje kod nje stvaraju suprotne, odbojne emocije. Tako je moguće poništiti idealizaciju i zaljubljenost u konkretnu osobu, ali ne i sposobnost zaljubljivanja osobe. Kako postići da se neko ne zaljubljuje?

Osećanje zaljubljivanja je posledica toga što neko veruje u ideal prema kojem će mu pravi partner doneti veliku ljubav i večnu sreću. To što spajamo dve visoke vrednosti, ljubav i sreću, u jednu supervrednost, omogućujemo nastanak zaljubljivanja. Kada prestanemo da verujemo da će nam ljubav doneti sreću, kada u našim glavama razdvojimo ova dva pojma, gubimo sposobnost zaljubljivanja.

Uprkos svih dokaza da model biranja na osnovu zaljubljivanja češće vodi u neki oblik ljubavne nesreće nego sreće, mnogi ga grčevito brane, verujući da bi bez zaljubljivanja život udvoje bio zasnovan na proračunatosti, bez emocija i „hemije”. To bi bilo tačno kada bi zaljubljivanje bio jedini oblik snažne privlačnosti, ali ono je samo jedan od mnogo oblika. Postoji velikih broj različitih razloga zbog kojih je jedno biće snažno privlačno drugom.

Osoba koja ne idealizuje, koja dobro vidi stvarnost, koja realistično sagledava i sebe i partnera, ne gubi sposobnost doživljavanja intenzivne privlačnosti. Iza reči „privlačnost” stoji mnogo različitih značenja i psiholoških mehanizama. Ne samo onih zdravih, već i onih drugih koji isto tako kao i zaljubljenost vode u ljubavni neuspeh. Sve dok ih bolje ne upoznamo i ne imenujemo, ostaćemo u nekom obliku ljubavne nepismenosti.