Rano je za napad na Mosul

Oslobađanjem Mosula iračka armija bi gotovo potpuno isterala Islamsku državu (ID) iz gradskih sredina. Strateški posmatrano, bio bi to toliko značajan uspeh da je prirodno što su irački i američki zvaničnici, čim je grad Ramadi krajem decembra ponovo stavljen pod kontrolu, odmah počeli da pričaju kako je kontraofanziva na Mosul bezmalo pitanje nedelja, jer više nema razloga da se okleva.

Onda je američki državni sekretar za odbranu Ešton Karter nedavno, gotovo usput, prokomentarisao da se bitka za Mosul može očekivati do kraja godine. Konačno, prošle nedelje je i Pentagon priznao da je u tom roku moguće tek započeti operaciju i da zauzimanje Mosula ne bi trebalo očekivati do naredne godine.

Drugačije nikada nije ni bilo moguće. Ramadi je triput manji od Mosula, pa je iračkoj vojsci, uz podršku američkih bombardera, trebalo oko pola godine da ga osvoji. I još nije sasvim sigurno da li je to učinila potpuno ili se i dalje muči da izbaci borce „kalifata”, koji su, raštrkani u manjim grupama, nakon povlačenja svoje glavnine ostali u Ramadiju da zaskaču protivnika iz zaseda kakve je u urbanoj sredini lako prirediti. Okolina Ramadija svakako nije potpuno „očišćena”, jer u protivnom ne bi bilo neophodno da američki avioni još tuku po njoj, kao što su činili prethodnih dana.

Na avijaciju Pentagona će u Mosulu iračka vojska moći mnogo manje da se osloni. Ramadi se mogao zasipati raketama jer je u njemu bilo preostalo desetak hiljada civila, od oko 450.000, koliko ih je nastanjivalo grad pre nego što je u njega upala ID. U Mosulu, pre rata gradu od milion ljudi, veruje se da je i i dalje nekoliko stotina hiljada njegovih žitelja. To neće zakomplikovati samo bombardovanje i operacije pre očekivanog prodora kontraofanzive u grad nego i ulične borbe.

Ironično, poteškoća je istovremeno i u nuždi da se izbegne prevelika „kolateralna šteta” i u opasnosti od civila, jer je verovatno da su neki od njih prišli „kalifatu”. Pretpostavlja se, naime, da relativno veliki broj civila koji nije napustio grad ukazuje na znatan stepen podrške koji ID u Mosulu uživa. U tom slučaju, irački vojnici će, kad se najzad probiju u grad, neprestano biti u nedoumici imaju li pred sobom civila kojeg treba spasti ili pomagača neprijatelja kojeg valja držati na nišanu da im ne bi zabio nož u leđa, figurativno ako ne i doslovno.

Iz svih tih razloga, oslobađanje Mosula bi bilo ozbiljan zadatak i za vojnu silu spremniju na iskušenja nego što je to iračka armija. Ona dugo nije bila kadra da ostvari bilo koju veću pobedu nad ID bez pomoći kurdskih ili šiitskih milicija. Kada je za zauzimanje Ramadija morala da se liši njihovih usluga, plašeći se da ih većinski sunitsko i arapsko stanovništvo tog grada ne bi primilo kao oslobodioce, mesecima nije uspevala da u svoje redove uvrsti dovoljno sunita za veliki napad, niti da nove regrute, ali i stare vojnike, takođe nedovoljno obučene, ustroji tako da budu efikasna sila.

Na kraju, mesecima je postepeno presecala linije snabdevanja boraca ID u Ramadiju, dočekala da njih u gradu ne ostane više od oko 350, da bi tek onda pustila svoje elitne jedinice, jedine koje su zaista istrenirane, da navale na položaje neprijatelja, koje su, gde god ih je bilo moguće identifikovati, Amerikanci mrvili u prah projektilima s neba. Procenjuje se da je 80 procenata Ramadija srušeno u operaciji oslobađanja.

Popravka uništene i oštećene infrastrukture u Ramadiju, uključujući i onu osnovnu, poput vodovodne i energetske, ne napreduje pošto je iračka vlada, zbog pada cene nafte, koja joj daje 90 odsto prihoda, na ivici finansijskog kolapsa, od kojeg je nekako još spasavaju strane donacije i krediti. Nedostatak novca će nesumnjivo otežati i pripremu operacija oko Mosula. Ako bi za njih sada i hteli da upotrebe kurdske borce, čuvene „pešmerge”, pitanje je da li bi mogli. Naime, pojedini iz redova „pešmergi” stupili su u svojevrsni štrajk, zbog višemesečnog neisplaćivanja zarada protestujući blokadom glavnog puta nadomak jedne od njihovih baza.

Ispražnjenost nacionalnog budžeta može samo da pogorša međuetničke i verske tenzije u Iraku, koji je njima ionako opterećen. Na njih već utiče i zaštitna barijera, stotinu kilometar dug zid i rov, koju vlast namerava da podigne oko glavnog grada Bagdada, u kojem je skoncentrisan šiitski režim. Suniti negoduju jer je zid navodno projektovan tako da odseče i deo teritorije najveće sunitske provincije Anbar. Takva trvenja će verovatno usporiti i dublji prodor vojske u sunitske krajeve, kakav je Mosul.

Taj grad možda više uopšte nema vremena na raspolaganju jer je u opasnosti da bude potopljen. Obližnja brana, koja je oteta iz šaka ID, u tako je lošem stanju da bi mogla popustiti svakog trenutka, propuštajući dvadeset metara visok talas koji bi Mosul sravnio sa zemljom i sjurio se dalje ka Bagdadu, gde bi verovatno stigao snižen na tri metra, i dalje dovoljno veliki i snažan da potopi deo prestonice, između ostalog i američku ambasadu, koja je pokraj reke. Ako brana ne bude uskoro učvršćena, možda bitka za Mosul neće ni biti neophodna.