I raj ima rok trajanja

66. BERLINALE

Berlin–I raj ima rok trajanja, može se zaključiti iz filma „Komuna” Tomasa Vinterberga koji je u glavnom takmičarskom programu 66. Berlinala prikazan u festivalskoj završnici. Ovaj film je još pre početka festivala „Megakom film” kupio za premijerno prikazivanje na 44. Festu, gde će ga beogradska publika videti već u večeri svečanog otvaranja.

Vinterberg (1969), koji je zajedno sa Larsom fon Trirom jedan od suosnivača kultnog filmskog pokreta „Dogma 95”, razdrmao je svetsku filmsku scenu sa svojim prvim „dogma” filmom „Porodičnim slavljem” („Festen”) i usrećio publiku i kritiku sa prethodnim filmom „Lov” nominovanim i za Zlatni globus i za Oskara.

 U „Komuni” se Vinterberg vraća temi porodice, radnju filma smešta u sedamdesete godine prošlog veka među danske intelektualce koji su odlučili da sa svojim porodicama žive zajedno u istoj kući, deleći svakodnevicu, svoje stavove, svoje ljubavi, ali i levičarsku ideologiju. Indirektno, „Komuna” je i politički film, ali i (polu)autobiografski, u kojem Vinterberg sa simpatijama i humorom prikazuje doba svog detinjstva provedenog u jednoj takvoj skandinavskoj zajednici...

Vraćate se temi porodice kao i u „Porodičnom prazniku”, ali se ne vraćate i „Dogmi 95”?

Ne, nisam se vratio Dogmi. Bilo pa prošlo. Taj manifest je odigrao veoma važnu ulogu u stvaralaštvu svih nas i sa sobom sam poneo mnogo dobrih stvari iz Dogme. Što se tiče teme porodice, zao sam da će „Komuna” mnoge asocirati na moj „Porodični praznik”. Nemam problem sa tim da se ogledam u odnosu na sopstveni rad, ali „Komuna” je toliko daleko od mog prvog filma rađenog prema svim pravilima Dogme.

Koliko je „Komuna” utopistički a koliko autobiografski film?

Ne mislim da je utopija živeti život u zajednici, naučiti da voliš i da brineš o ljudima oko sebe, da deliš. Ima mnogo predrasuda vezanih za komune tokom sedamdesetih godina prošlog veka. Život u njima se nije svodio samo na „slobodan seks, drogu i rokenrol” među pripadnicima hipi pokreta. Autobiografsko u filmu su moja sećanja na osećaj takvog života, moja proživljena iskustva.

Živeli ste u komuni?

Od svoje sedme do devetnaeste godine živeo sam sa svojim roditeljima i sestrom u kolektivu intelektualaca, u kući izvan Kopenhagena. Moj otac je bio filmski kritičar, ateista, levičarske orijentacije, a živeli smo sa akademskim građanima i televizijskim stvaraocima. To nije bilo nikakvo zatvoreno ili sektaško društvo, već ljudi koji su i izvan zajednice imali svoj nezavisni, bogati socijalni život. U našoj komuni ničeg nije bilo previše, osim možda piva.

Da li biste danas živeli u komuni?

Ne verujem. Danas imam decu, sopstvenu porodicu i danas su stvari u Danskoj drugačije. Na roditeljskim sastancima u sinovljevoj školi već mesecima ne uspevamo da se dogovorimo o sastavu školske ishrane. Silno vreme trošimo na to bez rezultata, jer svako vuče na svoju stranu. Sa kim danas deliti život u komuni?

Izgubili ste u Danskoj osećaj zajedništva?

Mnogo je usamljenih ljudi u Danskoj. Čak i parovi četo žive odvojeno. Mnogo ljudi i u zajedništvu živi sa samoćom, a često se žale da se danas privatnost izgubila.

Je li to motiv za nastanak ovog filma?

Jeste, želeo sam da pričamo o usamljenosti, o individualizmu i sebičnosti naših dana, podsećajući kroz film na period sedamdesetih i osamdesetih godina kada smo umeli da delimo sa drugima i da se okupljamo oko zajedničkih ciljeva.

Danska nije usamljena, tu je Evropska Unija, postoji dakle okupljanje oko zajedničkih ciljeva i deoba sa drugima?

Dolazim iz zemlje koja je u iranskim novinama objavila svoje stavove kako bi odgovorila ljude da dođu u Dansku i ja se zbog toga stidim. Mislim da su Danska i Mađarska danas vodeće zemlje u lošem tretmanu imigranata. Mi ih ne želimo!

Propagiranja vrednosti slobode i individualizma krajem osamdesetih i devedesetih godina loše je uticalo na čuvenu skandinavsku kulturu deljenja i prihvatanja?

To je bio početak kraja. Međutim, ipak u meni ima optimizma. Gledam svoju ćerku koja je zajedno sa svojim drugarima iznajmila stan. Dele troškove i sasvim lepo funkcionišu zajedno. Ima primera i starijih ljudi koji se vraćaju svom nekadašnjem običaju da žive u zajednici sa drugima i dele i svoje vreme i svoje brige, ekonomiju, svoje sreće i svoje tuge. Možda nam ima spasa.

U filmu ipak vidimo da u zajedništvu istomišljenika ne cvetaju uvek ruže, da se gube pozicije u sopstvenoj porodici?

Tačno je. Prvi deo filma je vedar i optimističan, a drugi je mračniji jer otkriva sve strane života i tragičnih pokušaja da se deli previše. Baš kao i moj film „Lov” i „Komuna” predstavlja istraživanje zajednice i odnosa zajednice prema pojedincu. Istražuje i ljudsku iracionalnost, različite poglede na deljenje ljubavi i ljubavnika. Ali, govori i o tome kako ljubav može privesti kraju san o komuni i večnom prijateljstvu...

Hoće li i vaš sledeći film biti na neku dansku temu?

Hoće. Na temu alkohola. Biće to neka vrsta ljubavnog pisma alkoholičaru. Tomas Lindholm i ja već razvijamo priču. To je priznanje o tome da kada piješ razgovor se širi. Neki od najboljih primera svetske literature napisali su pijani ljudi. Pijanstvo čini da život raste, ali sa druge strane od toga možete umreti. Taj film bi bio neka vrsta odgovora na medicinski veoma ispravan i čedan način života koji se danas širi kao bolest.

Gibnijev film o kompjuterskom virusu američke vlade

Na 66. Berlinalu u glavnom takmičarskom programu viđen je i drugi dokumentarni film koji se ravnopravno sa igranim delima takmiči za „Zlatnog medveda“.

Reč je o filmu „Nulti dani” legendarnog američkog dokumentariste Aleksa Gibnija o „Stuxnetu”, kompjuterskom supervirusu koji je američka vlada (u saradnji sa izraelskom) osmislila za sabotažu iranskog nuklearnog programa, a koji se greškom Izraela proširio širom sveta. Postojanje ovog virusa koji je imao i svoje kodno ime „Olimpijske igre”, otkriveno je 2010. Glavni akteri Gibnijeve priče su CIA, NSA i Sajber komanda američke vojske, kao i Mosad. Gibni u film uključuje i snimke tadašnjeg američkog predsednika Klintona koji sve ovo opovrgava. Film je građen po onome – svi sve znaju i niko ništa ne zna, pa tako ni intervjuisani političari koji jasno stavljaju do znanja da ne žele da prihvate nikakvu odgovornost.

Gibni jasno stavlja na znanje da meta kompjuterskog virusa nije bio samo Iran, on se nekontrolisano širio i u drugim zemljama, paralizujući fabrike i gotovo kompletnu infrastrukturu...