„Frenklin" omiljen za lažiranje
И поред измена, долар остаје несигурнији у односу на друге валуте, не у банкама, које лако уочавају лажну тинту и папир, већ на улици, у продавницама и међу туристима (Фото Бета)
Čeh Viktor Lustig nije izmišljeni lik u knjizi „Čovek koji je prodao Ajfelov toranj”, već vrhunski prevarant koji je 1925. zaista uzeo pare biznismenima, uverivši ih da država hoće da se otarasi kule zbog troškova održavanja. Džejms Džonson i Flojd Miler ovim delom su rođenom prevarantu, poznatom po harizmi kojom je čak i Al Kaponeu na reč izvukao novac, prigrabili svetsku slavu, načinivši ga uzorom generacijama koje ilegalnim radnjama pokušavaju steći imetak. Reputaciju je, pre nego je toranj dao u bescenje, stekao prodajom prve lažne mašine za falsifikovanje novčanice od 100 dolara.
Pokolenja su njegovim metodama i modernom tehnologijom obezbedila dolaru od 100 apoena status najkrivotvorenije novčanice svih vremena.
Naruku im ide to što je „zelembać” sa likom Bendžamina Frenklina najveći američki izvozni proizvod, što, po rečima ekonomista, čini i da SAD i dalje održavaju veliki spoljnopolitički deficit, ne obarajući vrednost valute i ograničavajući uvoz. Na uštrb stabilnosti valute ide to što su novčanice istih dimenzija, dok evro za svaku vrednost ima drugu dimenziju i boju papira.
Na evru je nemoguće manji apoen zameniti većim, što je na dolaru uspešno radio Riki Skot Nelson. Koristio je prave novčanice, menjajući manje cifre većim i unoseći, naravno, neophodne izmene teksta i lika. Dolar je pretvarao u 100, a petici je dodavao nulu. Pre nego što će biti utamničen, njegovih 850.000 dolara cirkulisalo je Njujorkom od 1998. do 2002. godine. Priznaje mu se verodostojnost, ali ni blizu kako to radi štamparska mašina za proizvodnju pravog novca. Verovatno je bar trećina valute u vreme američkog Građanskog rata bila lažna. Banke su tada izdavale svoje novčanice, a bilo ih je bezmalo 1.600.
Oni ipak nisu šampioni masovnog falsifikovanja, imajući u vidu nacističku operaciju „Bernhard” u Drugom svetskom ratu, u logoru na severu Berlina. Nacisti su hteli da sruše monetarni sistem Velike Britanije i SAD proizvodnjom inflacije uz pomoć lažnog novca. U „vražjoj radionici”, autentično prikazanoj u filmu „Falsifikator” nemačko-austrijske koprodukcije, pod nacističkim nadzorom radili su najbolji jevrejski falsifikatori sa Salomonom Solovićem na čelu.
Zbog ovakve istorije i reputacije najkritvorenije valute svih vremena, 2003. godine je „bak” („buck”, izraz za dolar) izmenjen. Redizajnirana je novčanica od 20 dolara, a deset godina kasnije i „stotka”. Zarad stabilnosti valute, uz lik Frenklina je postavljena plava traka sa detaljima vidljivim pomeranjem novčanice i slika bakarne mastionice sa holografskim zvonom koje menja boje pri savijanju. Ipak, sposobnost modernih štampača da proizvode sve moguće nijanse boja i njihova dostupnost olakšavaju posao falsifikatorima, zbog čega će izgled „zelembaća” biti menjan svakih sedam do deset godina. Razmatra se i opcija da se štampaju polimerske, plastične novčanice, koje je teško krivotvoriti.
Uprkos izmenama, dolar ostaje nesigurniji u odnosu na druge valute, ne u bankama, koje lako uočavaju lažnu tintu i papir, već na ulici, u prodavnicama i među turistima.
Operacijom „Bernhard” logoraši su uspeli da u umetnost falsifikovanja preliju i umetnost preživljavanja (falsifikovanjem su izbegli gasne komore), zbog koje dolar i danas mami prevarante. Salomon je u logorskoj radionici 1945. godine, kada je operacija proširena na falsifikovanje novčanica od 100 dolara, rekao: „Zarađivanje za život pravljenjem novca – to je već direktniji put.”