Snimatelji ili zaštitnici

Ratifikacija najnovijeg sporazuma s NATO-om, pored svih „blagodeti” koje nam taj sporazum donosi, u interesu je kosmetskih Srba – uveravaju nas potpisnici, garancija da kosovske oružane snage neće ni makac preko mosta na Ibru. Kad god tako nešto čujem, htela – ne htela, pred očima mi iskrsne zluradi izraz lica engleskog vojnika onog februarskog dana 2001. godine. Onda kada su nâs preživele autobuski masakr na Livadicama, isprskane krvlju izginulih sunarodnika, zanemele u bolu i bunilu, vasceli dan pa do iza ponoći držali na vetrometini, nastojeći svim silama da nas vrate u Niš. Zar se i Kumanovskim sporazumom nisu obavezali da će uspostaviti mir i sigurnost za sve? Starogradski Janićijevići, Stojanovići, Odalovići, Živići, Jovanovići, Cvejići, Dekići, Tepšići, pa obilićki Stolići, Mirosavljevići, goraždevački Jovovići i Dakići, gračanički Popovići, donjobrnjički Božidarevići, prištinski Bašići i toliki drugi mera su časti NATO snaga i pokazatelj koliko drže do reči i vlastitog potpisa. Pogazili bi oni i hiljadu potpisa, samo da se ne zamere svojim štićenicima. Najpre, zbog važećih politika njihovih vlada, a potom i zbog sopstvene sigurnosti.

Mnogi vladini i nevladini „činioci” poodavno pokušavaju da nas uvere kako oni bolje poznaju moralne i vojničke kapacitete NATO-a, čak i od nas koji smo vlastitim očima posmatrali i na svojoj koži osećali njihovo ljudsko i vojničko „pregalaštvo”. Kad god se želi istaći njihov doprinos, kao naručeni dođu Italijani – čuvari Visokih Dečana. Naravno da ovdašnji ljudi to dobro znaju i da časno ponašanje tih mladića i pamte i blagosiljaju. Ali, kosmetski Srbi takođe znaju da Italijani, Španci, kao i ini časni pojedinci poput onog Irca, kapetana Grahama, nisu izvršavali volju NATO komande, već su, ostajući verni vlastitom ljudskom dostojanstvu, uspevali da se „otrgnu kontroli”. Volju komande demonstrirali su oni koji su, ne mešajući se u svoj posao, mirno posmatrali juriš na na sve što je srpsko u Prizrenu, Kosovu Polju, Prištini, Kosovskoj Mitrovici, kako u martu 2004, tako i do tog marta. Istina, neki su se, kao pravi mirotvorci, umesto oružja, latili kamere i fotoaparata te obavili važan reporterski posao. Neke od „najautentičnijih” snimaka krstoubilaca na „patriotskom zadatku”” navrh srpskih crkava imamo zahvaljujući baš vojnicima NATO-a.

Zlorabljenje jezika je vajkadašnja navika političara, a poluistina jedno od čestih sredstava obmane nedovoljno upućenih. Prisećam se kako je, gostujući u jednoj televizijskoj emisiji nakon plamenog marta 2004, tadašnji predsednik Republike Srbije ustvrdio kako je posle njegovog oštrog razgovora s predstavnikom američkih snaga na Kosmetu „sve stalo”. Ovakva izjava, osim za predsednikovu odlučnost, nesumnjivo je iznudila simpatije i za akciju američkih vojnika u Čaglavici, te uverenje da, eto, NATO doista pomaže Srbima. Puna istina je da je podnoć 17. marta „stalo” samo u selu Čaglavica, i to nakon što je spaljeno pola sela i „osigurano” da se toga dana izgnani Čaglavičani više nikad ne vrate svojim kućama, kao što i nisu. Da tog 17. marta nije „stalo” dobro pamte malobrojni prištinski Srbi koji su sutradan, 18. marta, iz Unmikovog logora nadomak Kosova Polja vasceli dan gledali u plamenu srpsku školu, bolnicu, poštu, te kosovopoljske domove. I prištinska Crkva Svetog Nikole spaljena je 18. marta, nešto pre osam uveče. Takođe se zna da su, dok je gorela samo priprata i crkveno blago još moglo biti spaseno, pripadnici britanskog kontingenta Kfora savršeno mirno odbili molbu sveštenika i Srba nastanjenih nadomak da im, obezbeđujući ih, pomognu da požar ugase. Da su hteli da na vreme „sve stane”, ne bi ni počinjalo.

Budući da ni sami nisu uvereni u ispravnost onoga što potpisuju, političarima se omakne, pa, kao deca, počnu dokazivati ko je prvi počeo. Borkovi su tako svoju popustljivost pravdali pozivajući se na Kumanovski sporazum, ovi na Borka, sledeći će na Briselski sporazum, pa tako – baba za dedu, deda za repu... dok ne iščupaju i ono malo nade kosmetskih stradalnika. U diskursu naših političkih predstavnika sve češće se čuje, ne da će kosmetski Srbi, Goranci i dr., kako god, uvek živeti u svojoj državi Srbiji, već da će država „uvek pomagati svoj narod” na Kosovu i Metohiji. I nekadašnja Kneževina, potom Kraljevina Srbija pomagala je svoj narod – podizala škole, obezbeđivala i plaćala učitelje itd., ali to nije poštedelo kosmetske Srbe terora koji su podnosili, budući da su bili podanici, ne svoje države, već osmanske vlasti. U okviru zakonodavnog sistema kosovske kvazidržave mogu se nadati samo gorem. U garancije Kfora, Euleksa i inih međunarodnih „snaga” i predstavništava najmanje se uzdaju.

Profesorka na Filozofskom fakultetu u Kosovskoj Mitrovici