Diplomatske žrtve i politički predatori

Posle prepucavanja Borisa Tadića i Ivice Dačića o tome ko je od njih dvojice oposum, a ko zvečarka, u rečnik domaće političke faune uplovila je i – jegulja. „Jeguljom srpske politike” Borislav Stefanović nazvao je šefa diplomatije u žaru svađe oko odgovornosti za smrt dvoje otetih službenika srpske ambasade u Libiji. Zauzvrat je od SPS-a dobio etiketu političkog paramecijuma koji bi da postane „politička životinja i da se umeša u lanac ishrane”.

Iako će se eventualna odgovornost ambasadora Olivera Potežice za stradanje Slađane Stanković i Jovice Stepića tek razmatrati, kako tvrdi Dačić, to nije sprečilo zaraćene strane da ga potežu u žaru predizborne svađe. Na kraju će Potežica ili ispasti krivac za smrt svojih ljudi stradalih od američkih bombi u Libiji, ili kolateralna šteta unutrašnje predizborne borbe. No bar za sada nije uvršten u domaće političko životinjsko carstvo.

Nije nemoguće ni da se to dogodi ako kampanja, koja još nije zvanično počela, preraste u izbornu histeriju, što se naslućuje po strasti sa kojom se nacionalna tragedija koristi u partijskom nadgornjavanju. Je li dugogodišnji ambasador Srbije u Libiji, vrsni poznavalac engleskog, francuskog, arapskog i farsija, čovek koji se u diplomatskoj službi nalazi od 1978, a u Libiji od 2009, diplomata od karijere ili samo kadar SPS-a? Iako je važio za čoveka zaslužnog za bliske veze Beograda sa Gadafijevim režimom, Potežicu danas kao člana SPS-a javno proziva bivši predsednik Boris Tadić i ističe ga kao dodatni Dačićev greh. Dok Tadić zbog toga traži hitnu ostavku šefa srpske diplomatije, Dačić smatra da je to „najniži ljudski čin predstavljen kao politički stav”.

Tako se elitna državna služba provlači kroz političku kaljugu, što u izbornim kampanjama više nije nikakva novost. To, kako slikovito primećuje bivši šef diplomatije SRJ Vladislav Jovanović, neka vrsta šlagera.

Na takav tretman diplomatije u Srbiji utiče to što su ambasadorska mesta, koliko god to zvaničnici negirali, odavno postala deo partijskog plena. Kao što su to, uostalom, javna preduzeća, upravni odbori, državna i lokalna administracija – mada je verovatno procentualno manji broj onih koji su kao partijski funkcioneri, članovi ili simpatizeri odaslati u diplomatsko-konzularna predstavništva (DKP) širom sveta.

Koliko je trenutno takvih praktično je nemoguće utvrditi, ali se možda može naslutiti na osnovu imena koja su od 5. oktobra 2000. prodefilovala srpskom diplomatskom mrežom. Među prvima su otišli prvoborci demokratskih promena: Vesna Pešić u Meksiko i Milan St. Protić u SAD. Nekoliko godina kasnije Mile Isakov službovao je u Izraelu. Protić je kasnije u Švajcarskoj zamenio Dragana Maršićanina iz DSS-a. Koštuničin portparol Milorad Jovanović bio je u Tunisu, a visoki funkcioneri Vladeta Janković i Sanda Rašković Ivić u Londonu, odnosno u Rimu. Posle Sande Rašković Ivić u Rim je stigla Tadićev kadar Ana Urošević Hrustanović, dok je Radmila Hrustanović, takođe iz DS-a, bila ambasadorka u Slovačkoj. Zoran Lutovac, u to vreme član Političkog saveta DS-a, poslat je u Podgoricu, a potpredsednica iste stranke Vida Ognjenović bila je u Skandinaviji.

Ginekolog Gordana Aničić iz SPO-a je ranije bila ambasador u Siriji, a psihijatar Jovan Marić iz Nove Srbije je službovao po Africi. Na ambasadorsku funkciju u Tursku Dušan Spasojević je otišao kao kadar DS-a, iz koga je kasnije istupio. Od ove godine je na čelu naše ambasade u Atini, što ne bi bilo moguće bez podrške vladajuće koalicije.

Trenutno su na poziciji ambasadora bivši naprednjak Oliver Antić (Portugalija) i bivši naprednjački ministar Milan Bačević (Kina).

Kako se u prvim godinama posle Slobodana Miloševića razmišljalo o stranačkim kadrovima u diplomatiji, možda dobro ilustruje izjava prvog postpetooktobarskog ministra spoljnih poslova Gorana Svilanovića 2006. za B 92. On je tada rekao da je to dobro rešenje, pošto, prema njegovim rečima, u državnoj administraciji nema dovoljno ličnosti koje su u stanju da na pravi način predstave politiku zemlje: „Političke veze i prijateljstva su nešto što se verovatno neće moći potpuno izbeći u ovom trenutku u Srbiji. No, verovatno će broj takvih imenovanja biti jako skroman i trajaće kratko, dok ti ljudi ne shvate da ih u diplomatiji ne očekuju velike pare.”

Međutim, nije bilo tako i stranački pohod na DKP se nastavio do dana današnjeg. Rezultat toga je da Srbija nema zaista profesionalnu diplomatiju, pa je onda teško i očekivati da se prema njoj pokazuje poslovični respekt. Vladislav Jovanović tvrdi da je masovnim ubacivanjem već starijih generacija ili kadrova srednje generacije iz partijskih redova posle 5. oktobra poprilično kompromitovan princip profesionalizma.

„Hoćemo da idemo u Evropsku uniju, a ta EU je profesionalizovala svoju diplomatiju davno”, navodi Jovanović.

Po njemu, da je 2000. postavljen rok za profesionalizaciju diplomatije, taj posao bi bio okončan do 2010.

„Ali, niko nije hteo taj rok, jer im je više odgovaralo jedno slobodno strelište gde bi svako mogao da ubacuje svoje kandidate iz partijskih redova, bilo da im se zahvali, bilo da ih udalji. Hajde bar sad da se postavi taj neki rok”, dodaje on.

Zato, kako kaže, sada ne čudi što se taj naš partijski šaroliki svet vrlo komotno odnosi prema diplomatiji, iznosi razne kritike i mišljenja, nema dovoljno strpljenja da se oceni rad nekog diplomate, bilo u pozitivnom bilo u negativnom smislu, nego se odmah juriša na njega.

S druge strane, bivši ambasador Srbije u Vašingtonu Ivan Vujačić smatra da su rasprave o odgovornosti u svemu, pa i u diplomatiji, potpuno su legitimne i da se dešavaju u mnogim državama.

„Politika se bavi diplomatijom baš kao što je i diplomatija nastavak politike. Naravno, niko ne treba da prejudicira ničiju krivicu ili da od toga pravi spektakl, ali javna saslušanja su činjena u ozbiljnim zemljama povodom mnogih stvari”, napominje on, podsetivši kako je i  Hilari Klinton išla na saslušanje senatskog komiteta povodom toga što su teroristi ubili američkog ambasadora u Bengaziju. Takođe, zbog nekih izjava, Suzan Rajs, koja je bila ambasador SAD u UN, nije mogla da bude državni sekretar, pa je Obama uzeo Džona Kerija, a nju je zadržao za savetnika za nacionalnu bezbednost, jer u SAD je ambasador deo vlade, ukazuje Vujačić.