Ravnoteža snaga

Kisindžer u svom delu „Diplomatija“ zaključuje da „uspostavljanje ravnoteže teško može da se isplanira. Ona obično nastaje tokom procesa ograničavanja neke zemlje da uspostavi hegemoniju“. Posle pada Berlinskog zida, kada su praktično SAD postale dominantna supersila, što je i čuveni Fukujama tvrdio u svom „Kraju istorije i poslednjem čoveku“, stvorili su se zbog same prirode savremenih međunarodnih odnosa uslovi za novi proces ograničavanja, ovog puta SAD. Taj proces je, moglo bi se reći, započeo čuvenim govorom ruskog predsednika Putina na bezbednosnoj konferenciji u Minhenu 2007, kada je najavio nameru Rusije da ospori potpunu dominaciju SAD u savremenom svetu. U Gruziji i potom Ukrajini je to i demonstrirao, tako da je i Fukujama promenio svoj stav i uvažio realnosti. Sirija i Idil, kao ključni aktuelni globalni izazovi, omogućili su direktno vojno angažovanje Rusije koje je svojom ubedljivošću vratilo ponovo na scenu ravnotežu snaga, kao mehanizam za uređivanje odnosa između supersila kada su na dnevnom redu njihovi strateški interesi u globalnim izazovima sa rizicima njihovih i najširih mogućih konfrontacija sa nesagledivim posledicama. Sila je i ovoga puta na globalnom izazovu potvrdila svoju dominaciju i ubedljivost kao argument u postavljanju velikih. Tome smo sada svedoci tako što Putin i Obama dogovaraju prekid vatre u Siriji i diplomatski dijalog, a njihovi ministri spoljnih poslova to ostvaruju u praksi odgovarajućim merama i delovanjem prema svojim centrima uticaja i interesnim sferama među sukobljenim stranama. U kojoj meri već imamo na sceni ravnotežu snaga, na svojoj koži najbolje oseća turski ambiciozni predsednik Erdogan koji nema podršku za svoje ciljeve od doskoro dominantne supersile SAD, iako se njegovi ciljevi u datom prostoru i vremenu u dobroj meri poklapaju sa interesima te sile. Rizik sukoba SAD (ili NATO) sa Rusijom ipak je znatno važniji, a ishod neizvesniji, da bi se u ovom slučaju priklonilo regionalnim i strateškim ambicijama Erdogana.

I nedavni istorijski susret pape Franje i ruskog patrijarha Kirila odražava na poseban način novu ravnotežu snaga. Patrijarh Kiril, iako nije primus inter pares u pravoslavnoj crkvi, što je rezervisano za vaseljenskog patrijarha, predstavlja suštinsku lidersku pravoslavnu crkvu u toj konfesiji. U tom kontekstu, ovaj susret je bio odlučujući za dalji proces ekumenizma između dve crkve, a teško je pretpostaviti da bi do njega došlo da nije nastala ravnoteža snaga vraćanjem Rusije na globalnu scenu, kao supersile.

Na žalost Huga Grocijusa, osnivača međunarodnog prava, i njegovih sledbenika, ponovo sila dominira pravom. Nastavlja se praksa u savremenim međunarodnim odnosima prema kojoj pravo sa svojim „kreativnim“ tumačenjem služi za obrazloženje i legalizovanje primene sile u različitim situacijama. I ovde je najnoviji primer turskog predsednika Erdogana ilustrativan kada tvrdi da Turska „ima pravo“ da upotrebi silu van svojih granica i prema sopstvenim procenama radi ostvarenja svojih uskih interesa, pri čemu se radi o specifičnim geopolitičkim ciljevima (rušenje režima u susednoj zemlji, suzbijanje afirmacije Kurda, ostvarivanje širih regionalnih ciljeva sa elementima dominacije i sl.) koji su sa stanovišta prava problematični. Primer Sirije u celini na svoj način pokazuje dominaciju sile nad pravom.

Pobornici politike ravnoteže snaga mogu da budu zadovoljni. Ona je na sceni, mada dinamika u naoružavanju dobija poseban zamah. Po pravilu trpna strana su male zemlje i osetljivi regioni, jer je do sada u istoriji ravnoteža snaga obezbeđivala globalni mir, ali uz istovremeni niz lokalnih i regionalnih sukoba sa učešćem ili posredovanjem velikih radi promene ravnoteže u njihovu korist.

Da li je i ovo u Srbiji na političkoj sceni, kada je reč o odnosima sa SAD i Rusijom, čemu smo sada svedoci, neki vid uspostavljanja ravnoteže snaga i na ovom prostoru – izvesno je da jeste. Ukoliko se ta ravnoteža ne uspostavi trpeće Srbija, a ne veliki.

Diplomata u penziji