Sajber-kampanja

Ko je stvarni tvorac plakata sa 27 takozvanih javnih ličnosti i porukom da oni zrače u mraku Srbije? Plakat se pojavio na društvenim mrežama i izazvao različite reakcije junaka iz ekipe skupljene na deliću sajber-prostora. Ima tu raznog sveta: od šefa SANU do šefova nekoliko regulatornih tela, kao i dramskih i likovnih umetnika. Najviše je novinara, čak 11. I dvoje političara.

Nekoliko pojedinaca je ponosno što se našlo na plakatu koji osvetljava zamračenu Srbiju. Žena poznata po sveopozicionom angažmanu izjavila je da bi sebi pre odgrizla ruku nego što bi glasala za Sašu Radulovića. Ona sumnjiči Sašinu aktivistkinju za ovaj performans i u ljutnji, preti ne samo sopstvenoj ruci, već i opozicionom jedinstvu.

Iz Radulovićevog štaba smatraju da je reč o Vučićevoj manipulaciji. Što će reći da su njegovi ljudi pravili poster, a zalepili ga Raduloviću.

Čini se da je pojava plakata jedan od fenomena banalizacije virtuelnog sveta. O banalizaciji predizborne kampanje za izbore koji, uzgred, još nisu raspisani, suvišno je trošiti redove.

Danas svaki vlasnik naloga na društvenim mrežama postaje medij sam po sebi, a zbir svih tih haotičnih misli i crteža predstavljaju okosnicu novog sajber-poretka. Pretpostavljam da se Srđa Popović, nekadašnji vođa Otpora, sada slatko smeje na pominjanje reči „haotično”, s obzirom na mišljenja da je naizgled stravična gužva na internet magistrali zapravo besprekorno uređena, o čemu bi, inače, mogao da posvedoči ponešto i drug Snouden.

Hoćemo li zato žaliti za tradicionalnim medijima ili čak za vremenima kada su se tajno slušali Radio London ili Radio Moskva, a javno čitala „Borba”? Tada je javna reč imala snagu koja je vodila ili ka vrhu, ili ka Golom otoku.

Što bi rekli ekonomisti, stvari koje su retke su vredne.

Danas svako ima pravo da kaže o svakome sve. To jeste demokratski, ali istovremeno obezvređuje stavove onih koji ih iznose. Otuda se nalazimo u paradoksalnom stanju. Što je više informacija, sve se manje zna.

Tako nekoliko odlično obaveštenih ljudi pojma nema kako se našlo na plakatu, a još manje zna da li su ih tamo smestili vučićevci, radulovićevci ili neko treći. I nije im do kraja jasno da li neko manipuliše njihovim likom i delom ili im je načinjen kompliment.

Ipak, nije ovde reč samo o političkom uticaju društvenih mreža. Problem je u još ponečemu. Proglasiti „Tviter” i „Fejsbuk” stubovima slobodnog novinarstva, kao tobožnjeg vrhunca demokratije, isto je i što dati licencu svakoj blenti koji maše okolo sekirčetom, za eksperta građanske hirurgije. Čik neka vam taj čačka po srcu.

Razume se da srce ne bi kuckalo dugo vremena. Tako je, od viška demokratije, oboleo i javni prostor. Zamislite da se ispod ovog teksta potpišem lažnim imenom i postavim tuđu sliku, svakako lepšu…