Vreme nije najvažniji činilac

Povodom teksta „Dragoceno vreme i politika Srbije“, „Politika“, 25. februara 

Tražeći priznanje Kosova od Srbije gospodin Nedžmedin Spahiu mnogo brine za Srbiju. Jer ona, odbijajući da prizna nasilnu i jednostranu secesiju, navodno, gubi svoje dragoceno vreme „usporavajući tako ulazak u EU i NATO“. On brine, takođe, da će Srbija izgubiti kosovsko tržište, jer svojim odbijanjem ohrabruje Kurtija i družinu. Štaviše, ako bi za Srbe na Kosovu tražila, kako kaže, nešto više od Ahtisarijevog plana, mogla bi da plati ceh u vidu gubitka „Preševske doline, Novopazarskog Sandžaka i Vojvodine“.

Prostodušna briga za drugoga pretvara se u brigu policijskog islednika koji od krivoosumnjičenog traži priznanje. Ako priznaš, dobićeš manju kaznu i svetlu budućnost, ako ne priznaš, izgubićeš sve.

Ova islednička konstrukcija gospodina Spahiua zasniva se na goloj sili Imperije koja stoji u pozadini današnje kosovske stvarnosti. I utoliko njegova konstrukcija nije za potcenjivanje. Ona je usmerena na one koji ne samo da razumeju zakon sile i nasilja, nego ga i poštuju. Autor ovog napisa ne haje za činjenične, istoriografske i pravne argumente. On samo kaže – od 1999. Kosovo je za Srbiju izgubljena teritorija i Srbija je od tada mogla samo da uspori razvoj ka punoj nezavisnosti, ali ne i da ga zaustavi.

Ovde i leži glavni problem ovakvog stanovišta. Ako je nezavisno Kosovo politički svršena stvar, zašto se onda od Srbije traži da ga prizna. Odgovor, koliko jednostavan toliko i skriven, može se naći samo u činjenici da bez priznanja Srbije nema regularno, a to znači pravno, nezavisnog Kosova. Ovo, ma koliko tačno, nije dovoljno za razumevanje prave prirode problema. A reč je o sledećem: bez priznanja Kosova od strane Srbije nema prevođenja nasilne i jednostrane secesije u regularno međunarodnopravno stanje.

Činjenica da Srbija do danas nije priznala nezavisnost Kosova ničim ne doprinosi rđavom ekonomskom i svakom drugom stanju u pokrajini, ali suštinski ometa pranje nasilne prošlosti ove američke novotvorevine. Što je Kosovo duže nepriznato to se bolje vidi, ili sve slabije prikriva, totalna neregularnost svega što se tamo događa. I privredni haos, i politički nered, i nasilje nad Srbima, i devastacija kulturne prošlosti ovog područja. Zato je priznavanje iscrpljeno sa brojem američkih država satelita, zato Kosovo nije primljeno u Unesko, zato se sa tog područja iseljavaju i Albanci, zato se odatle masovno regrutuju borci Islamske države, zato, konačno, pet država članica EU uporno odbijaju pritiske da izvrše priznanje. Neka gospodin Spahiu pažljivo prouči čl. 2 Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju EU sa tzv. Kosovom i neka izvuče zaključak da sa ovim „tzv.” uopšte nisam ironičan.

U ovakvoj situaciji priznanje Kosova od strane Srbije delovalo bi kao magijska radnja. Za svetske centre moći, na koje se gospodin Spahiu referentno poziva, to bi zaista bilo konačno rešenje svih suštinskih pitanja tzv. zapadnog Balkana. (Srbija bi, sasvim sigurno, prestala da „unakažava i Bosnu i Hercegovinu“, kao što je to činila sa Kosovom). I region bi nepovratno pošao svetlim putem zapadno od pakla. Svi bismo bili spakovani u „proces stabilizacije i pridruživanja“ i svi bismo, individualno ali vrlo kolektivno, postepeno pristupali Evropskoj uniji, a niko ne bi tamo stigao.

Ovu negativnu utopiju gospodina Spahiua dele i članovi današnjeg političkog i ideološkog pogona u Srbiji. Neki od njih bez ostatka dele početnu premisu autora teksta „Dragoceno vreme i politika Srbije“, da je osnovni problem regiona nepriznavanje Kosova od strane Srbije. Neki ne dele ovu premisu, ali delaju u skladu s njom. Najzad, neki se još praktično kolebaju. Pitanje priznanja Kosova je banalno svedeno na pitanje da li će Srbi u pokrajini dobiti zajednicu srpskih opština po Prvom briselskom sporazumu. Šta tu Srbi dobijaju ako je institucionalna mogućnost osnivanja zajednica opština otvorena i tzv. Ahtisarijevim planom i, posledično, Ustavom Kosova. (Dva dokumenta koje zvanična Srbija kao ne priznaje.) Sada gospodin Spahiu preti da neka verzija koja je „više od Ahtisarijevog plana“ može izazvati novu katastrofu Balkana, a vlasti Srbije se gledaju kao novi gospodari rata. Nije valjda...

Ova priča deluje kao provincijski vodvilj na periferiji periferije u kojem su svi akteri samo loši amateri. A pitanje Kosova je zaista šekspirovska tragedija za koju danas nema ni pravog scenariste ni pravih glumaca.

Politikolog