Generalna proba velikog rata

Amerika je napokon ublažila sankcije Kubi i predsednik Barak Obama idućeg meseca će posetiti ostrvo koje su on i njegovi prethodnici 54 godine držali pod najstrožim embargom. Tek što se za Havanu ponovo pokrenulo vreme, dosad zamrznuto izolacijom, ruski premijer Dmitrij Medvedev rekao je kako se ponekad pita da li se nalazimo u 2016. ili u 1962, godini kad je Hladni rat dve velesile u kubanskim vodama zamalo proključao u nuklearni sukob i opustošio svet.

Da izgovori takvo upozorenje, Medvedeva nije povukao trenutni zanos, jer je nedavno kazao i da bi vojni upad Turske, Saudijske Arabije i Ujedinjenih Arapskih Emirata u Siriju mogao dovesti do rata – kasnije se ispostavilo da je prevod njegove izjave diskutabilan, pa je ostalo nejasno da li je izustio „svetskog” ili nešto slično, no svakako zloslutno. Još bi moglo da se pokaže da su u pravu oni koji opominju kako nam se sprema treći svetski rat ili kako se on već tiho vodi, jedino što nijedna od sukobljenih strana ne želi to otvoreno da prizna, kao što ni pre pada Berlinskog zida Rusija i Amerika nisu priznavale da se tuku preko svojih piona.

Nedostaje samo da neko od „graničara”, zapadni ili čak kineski, vođe Turske i Severne Koreje – Redžepu Tajipu Erdoganu se u poslednje vreme ionako pripisuje da više nije mnogo uračunljiviji od Kim Džong Una – zaista izgubi razum. Ako bi poslao vojsku u Siriju, Erdogan bi rizikovao sudar s ruskim avionima, što bi prinudilo NATO na razmatranje da li da podrži svoju članicu ili da je ostavi da se sama izvlači iz nevolja, čime bi posredno priznao da ni alijansa ne okuplja sušte pravednike koji s Moskvom vojuju isključivo u ime opravdanih ciljeva. Po drugom scenariju, Kim Džong Un samo što se nije oteo kontroli – planira da na jedan od projektila kakve testira ovih dana postavi nuklearnu bojevu glavu i lansira je na nekog od američkih saveznika na Pacifiku ili direktno na SAD.

Umirujuće je što ni Zapadu ni Kini ne pada na pamet da podrže sumanute avanture. Severnu Koreju ovog puta ni Peking nije želeo da spasava od dodatnih sankcija, dok je Erdoganu sa Zapada gotovo grubo poručeno da ne računa na pomoć NATO-a ako bude napao ruske snage u Siriji. Ni on, po svemu sudeći, nije spreman da se s Moskvom suoči sam i zato ovako besno proziva Ameriku da se odluči da li je „uz njega ili teroriste”, nastojeći da je natera da mu se ipak prikloni.

I Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati nude svoju pešadiju za intervenciju u Siriji, pod uslovom da joj na čelo stane Pentagon. Rusija je, pak, verbalno šljepnula po prstima svog štićenika u Siriji predsednika Bašara el Asada kad je najavio da će, uprkos sporazumu o prekidu neprijateljstava, nastaviti s borbama dok celu zemlju ne uzme pod svoje. Posle tog prekora Asad se ućutao. Očevidno, niko od manjih aktera ne želi da srlja bez podrške Amerike i Rusije – a one ne nameravaju da dozvole da ih uvuku u direktni rat.

Optimistički, moglo bi se pretpostaviti da je strah Vašingtona i Moskve od uzajamnog uništenja nuklearnim oružjem, kao i za vreme Hladnog rata, dovoljan da se ne treba brinuti ni zbog toga što je u poslednje vreme ovo već druga velika kriza. Pre Sirije i Turske, pre dve godine, u još jednom graničnom području, Ukrajini, trenje je planulo u regionalni sukob, ali ne i svetski. Ipak, ne može se ignorisati to što se – otkako je Rusija odlučila da učvrsti svoje granice prema Evropi i Bliskom istoku, i one fizičke i one do kojih sada dopire samo uticajem krize –množe. Dok je tako, uvek će biti šansi da se ona ili SAD preračunaju i odu dalje nego što su nameravale, za šta je na Kubi malo nedostajalo.

U tom slučaju, atomske bombe prestaće da budu garancija mira. A Obama i Putin postarali su se da oni ili njihovi naslednici, ako zatreba, imaju šta da lansiraju. Ni Amerika ni Rusija nisu nastavile da šire nuklearne arsenale, ali ih nisu ni srezale koliko su se obavezale da hoće. Ono što su zadržale, već nekoliko godina modernizuju, čime zastarele bombe praktično pretvaraju u nove, koje su većeg dometa i razornije: samo će Vašington u te svrhe potrošiti bilion dolara u naredne tri decenije. Kao izgovor za to koristi se kriza oko Ukrajine, ali je modernizacija počela i pre nje. Možda velesile trenutno ne žele da ratuju, ali ne bi ni da se liše mogućnosti da sravne neprijatelja sa zemljom, makar to podrazumevalo da dobar deo sveta ode dođavola.

Izgleda da im se sada, više nego pre desetak godina, čini da bi mogla da iskrsne prilika za to. Tako je Obama – skeptik prema vojnom angažovanju u inostranstvu i dobitnik Nobelove nagrade za mir, dobrim delom i zbog toga što je obećavao da će voditi zemlju ka potpunom oslobađanju od nuklearnog oružja – usled sve većih tenzija u odnosima s Moskvom, nuklearni arsenal smanjivao neuporedivo sporije od svoja tri prethodnika, uključujući i Džordža Buša mlađeg, koji je poveo armiju na Avganistan i Irak. On i njegov otac, koji je vodio Ameriku u vreme pobede u Hladnom ratu, sebi su dozvolili da, prema podacima „Njujork tajmsa”, za 12 godina na vlasti unište 14.801 bojevu glavu, naspram Obaminih 507 za prvih pet godina mandata. Još jedna ironija jeste da je Amerika, zapravo, već 15 godina u otvorenom svetskom ratu – protiv terorizma, koji je proglasio upravo Buš junior i kojem se Rusija, prema sopstvenom obrazloženju, samo priključila u Siriji, da bi se potom opet pokazalo koliko je definicija „teroriste” rastegljiva, pa svet sada strahuje da će to dovesti do pravog globalnog rata između velesila.

Dok je mlađi Buš bio u srdačnim odnosima s Putinom, Obama se s prvim čovekom Kremlja nije slagao od početka, da bi uzajamno nepoverenje buknulo posle prevrata u Ukrajini i aneksije Krima. Sada Pentagon već otvoreno, gotovo kao nekada, govori o Rusiji kao „izazovu”. Opasnošću od njenog dubljeg prodora na Stari kontinent Amerika pravda to što će naredne godine budžet za svoje trupe u Evropi učetvorostručiti na 3,4 milijarde dolara. Obe strane gomilaju jedinice i oružje duž linije razdvajanja u istočnoj Evropi, gde će SAD, prema poslednjem planu, biti spremna da u slučaju potrebe veoma brzo pošalje 20.000 vojnika.

Strah od Putina samo jača usled njegove intervencije u Siriji, jer čak i zapadni mediji koji mu nisu skloni ocenjuju da je time uspeo da se nametne kao nezaobilazan faktor na Bliskom istoku, pri čemu još drži Ukrajinu u šahu i izaziva naprsline u Evropskoj uniji. U toj strepnji, Putinu se pripisuje svemoć dijaboličnog genija koji po nahođenju izaziva katastrofe, pa mu se tako na teret stavlja i da akcijom u Siriji namerno gura izbeglice ka Evropi, želeći da obori nemačku kancelarku Angelu Merkel, koja ne dozvoljava da se odustane od sankcija Rusiji zbog Ukrajine.

Moguće je da bi pad tog novog Berlinskog zida prema Rusiji, nepopustljive Merkelove, označio ne zaista konačnu, ali veliku pobedu Kremlja u novom Hladnom ratu s Amerikom. Čitava Evropa, u krajnjoj liniji, posle Drugog svetskog rata predstavljala je svojevrsno granično područje dve sile, bojište za koje su se nadmetale dve velesile. Uz obilatu pomoć američkog novca, pa i vojske, tamo gde drugačije nije išlo, liberalne snage su u većem delu kontinenta nadvladale komunističke i socijalističke stranke, dok je istok Evrope ostao pod Rusima, mahom zahvaljujući Crvenoj armiji.

Poslednjih godina, Moskva kao da je na Evropu povela „ograničeni hibridni rat”: u Evropskoj uniji nema separatista koje bi podržala kao u Ukrajini, navodno i sopstvenim trupama, ali zato se služi ekonomskim pritiskom preko energenata, finansijskom podrškom evroskeptičnim strankama i medijskom propagandom kojom se suprotstavlja zapadnoj, umnogome ne mnogo boljoj, i širi nepoverenje prema Briselu i vrednostima EU. U uslovima ekonomske krize i straha od migranata, kada bi desničarske struje svakako nabujale, Rusija umešno igra na potpirivanje tvrdo konzervativnih vrednosti u Evropi. Konačno, nije ovo prvi put da Rusija predstavlja uzdanicu evropskih konzervativaca: još pre Amerike, ona je u 19. veku – kad je „globalno” podrazumevalo samo Evropu, jer su samo njene države vršljale po svetu – bila „globalni policajac”, suštinski vankontinentalna sila koja je s austrijskim i pruskim vladarima suzbijala revolucije kakve su izbijale po uzoru na francusku.

Jačanje tvrde desnice, antimigrantske i antibriselske, sada preti da obori Merkelovu, takođe desničarku, ali umereniju, političarku koja predstavlja centar moći EU, „Brisel nad Briselom”, i koja je otvorila granice svoje zemlje izbeglicama. Istina, priticale su one u ogromnom broju i pre ruske intervencije u Siriji, Moskva je tu pre zadovoljna ako usput pomaže pad Merkelove nego što je svesno pokušavala da je tako sruši. Nije ni Nemačka isprva žurila da primi izbeglice, kojima sad kancelarka nastoji da ograniči pristup paktirajući s autokratom Erdoganom, nudeći mu u ime EU milijarde evra kako bi ih zadržao na svojoj teritoriji. Ali, ispalo je da Merkelova, u trenutku kad su gotovo svi odbili da prime izbeglice, makar i nehotice oličava ideju Evrope kao carstva slobode, mira, ljudskih prava i prepletenosti raznih kultura.

Jedan od njenih prethodnika, Helmut Šmit, pao je zato što je dozvolio raspoređivanje nuklearnih raketa NATO-a u Zapadnoj Nemačkoj, dok je Gerhard Šreder sišao s pozicije kancelara kad je srezao socijalna davanja: njihovim odlaskom potvrđena je predstava Evrope – istina, preterano idealizovana – kao mesta u kojem vladaju mir i država blagostanja. Ako Merkelova padne zbog saosećanja prema izbeglicama, svejedno da li je ono voljno ili je na njega bila prinuđena, Evropa će, simbolički posmatrano, izgubiti nešto od svog identiteta, liberalizam će se naći u povlačenju i otvoriće se prostor za dalje širenje nacionalističkog konzervativizma, kakav propagira Rusija. I Zapad protiv Putina već dugo svesrdno vodi „ograničeni hibridni rat”, preko ekonomije, medija i podrške ruskoj opoziciji, ali nije računao na to da će se možda on, makar na evropskom tlu, u njemu pokazati uspešnijim.