Sećanja i zaborav iz Alchajmer kafea

„Koliko godina imate?”, pitamo dobrodržećeg stanara Doma Gerontološkog centra Beograd „Bežanijska kosa” koji sa svojom suprugom ispija kafu u „Alchajmer kafeu”, smeštenom u sunčanom krilu ovog doma za stara lica.

„Napunio sam 80”, ponosno odgovara deda šestoro unučadi koju su mu podarile njegove dve kćerke.

„Kako Petre, kad si rođen 1941. godine? Ti imaš 75 godina”, sa blagim prekorom kaže njegova supruga Branka (67 godina), koja je sa Petrom 47 godina u braku i koja je brigu o njegovoj Alchajmerovoj bolesti morala da prepusti lekarima Gerontološkog centra Beograd.

„Prestao sam da brojim godine kada sam oboleo”, u svoju odbranu kaže Petar koga je bolest odvojila od onih koje najviše voli.

„A kako nam se zovu unuci?”, pita supruga Branka.

„Luka, Vlada, Lav....”, ređa Petar i po memoriji bespomoćno traži imena preostalo troje unučića.

„Pavle, Danilo i Kosta”, završava njegov niz Branka, koja dodaje da se Alchajmer na prstima uvukao u život ovog bračnog para pre desetak godina.

„Na prve znake bolesti uopšte nisam obraćala pažnju – tešila sam sebe da svi stari ljudi zaboravljaju gde su ostavili daljinski aparat, ček od penzije ili ukrštenice. Nije mi bilo sumnjivo ni to što se Petar iz kupovine vraćao sa tri kilograma soli umesto sa jednim pakovanjem, koliko sam mu rekla da kupi i što je zaboravljao sitnice kao što je prašak za pecivo. Ali, kada je počeo da zaboravlja imena komšija sa kojima se ne viđa baš svaki dan i kada sam u njegovom novčaniku pronašla plan kraja u kome živimo sa ispisanim imenima ulica, shvatila sam da se nešto ozbiljno dešava”, priča Branka.

„I ja sam bio svestan, ali sam se iz ovih neprijatnih situacija sa neprepoznavanjem komšija ’vadio’ tako što bih poznanike obično pitao ’kako su tvoji?’, jer nisam bio siguran da li imaju ženu i decu”, priznaje Petar.

Prekretnicu u dijagnostici njegovog stanja predstavili su padovi u kući i na ulici koji su bili praćeni gubitkom svesti – lekari su ustanovili da je Petar imao mikromoždane udare i započeli su pretrage koje su okončane dijagnozom Alchajmerove bolesti. Kada je pre pet godina Branka povredila kičmu pokušavajući da podigne supruga nakon jednog pada, shvatila je da sama nije u stanju da vodi računa o svom životnom saputniku.

Sinovi Vitomira Firaunovića (85) nemaju nikakvu dilemu da je Alchajmerova bolest zakucala na vrata njihovog oca kada mu je umrla supruga.

„To je za njega predstavljalo ogroman stres od koga se nije oporavio do danas, iako je od majčine smrti prošlo skoro dve godine. Shvatili smo da je njen gubitak teško podneo, ali kada nam je komšija javio da je sreo našeg oca u kućnim papučama u autobusu i da mu je izgledao potpuno unezvereno, shvatili smo da se nešto ozbiljno dešava. Tada nam je priznao da često nije umeo da se vrati kući, jer je zaboravljao adresu na kojoj živi”, priča Zoran Firaunović, koji sa svojim bratom nekoliko puta nedeljno obilazi oca u Domu „Bežanijska kosa”.

Zoran priča da se Vitomir seća svih detalja sa zajedničkih letovanja i roditeljskih sastanaka, u živoj su mu uspomeni posete sinovima za vreme njihovog služenja vojnog roka, ali je odavno prestalo da ga iznenađuje što otac ne pamti šta je doručkovao tog jutra.

„Na neki način mi je drago što mi je ostalo očuvano sećanje na život u bivšoj Jugoslaviji u kojoj smo bili srećni i zadovoljni i što ne pamtim događaje iz sadašnjosti koji su ružni i tegobni”, priča Vitomir, koji svakog poslednjeg petka u mesecu u „Alchajmer kafeu” Doma „Bežanijska kosa” svoja sećanja razmenjuje i sa ostalim stanarima ove ustanove.

Otvaranju ovog kafića kumovala je ideja da se osobe obolele od demencije i članovi njihovih porodica međusobno druže i razmene iskustva u borbi sa ovom bolešću od koje boluje čak 600 korisnika Gerontološkog centra Beograd. Od jeseni vrata „Alchajmer kafea” biće otvorena i za osobe koje nisu na spisku stanara ovog doma za stare.

– Ako bismo živeli 120 godina, svi bismo oboleli od Alchajmerove bolesti – uverava nas dr Slavica Golubović, psihijatar u ovoj gerontološkoj ustanovi, koja dodaje da skoro polovina smeštenih u domu na Bežanijskoj kosi ima dijagnozu demencije.

„Ova bolest je veoma teška i za osobe koje žive sa njom, ali i za članove njihovih porodica koji neretko kidaju socijalne veze sa prijateljima i širom porodicom, jer su preopterećeni brigom o bolesnom članu porodice. Zbog toga smo odlučili da unutar našeg doma za stare otvorimo ’Alchajmer kafe’ kako bi oni shvatili da nisu sami sa svojim problemima i kako bi dobili mogućnost da sa lekarima razgovaraju o svim dilemama koje imaju”, kaže ova lekarka i dodaje da žene čak dva puta češće imaju ovu dijagnozu, što ne treba da čudi jer žene u proseku žive duže od muškaraca.

– Osnovni simptom ove bolesti jeste zaboravljanje vezano za sadašnjost. Ove osobe savršeno pamte sve što se desilo u prošlosti, ali ne mogu da se sete šta su doručkovale i koji su sinoć film gledali na TV. Ono što je zabrinjavajuće jeste zaboravljanje uključene ringle, pegle, rerne, grejalice... Iako je nama cilj da oboleli od Alchajmerove bolesti što duže ostanu u svom domu, kada počnu da predstavljaju opasnost po sebe i po ukućane, moramo da ih hospitalizujemo – naglašava dr Slavica Golubović.