Novosađani ne znaju za svog Tolkina

Novi Sad – Nije slučajno Novi Sad nazvan Srpska Atinica ili Atina. Tome su veliki doprinos dale i knjige. Gradska biblioteka, jedna od najvećih javnih biblioteka u Srbiji i „naslednica” nekadašnje Srpske čitaonice novosadske danas ima fond od 500.000 knjiga i čuva neke od starih i retkih koje su se pojavile na ovom prostoru. Najstarija na srpskom jeziku je „Sobranije izabranih molitvi” iz 1771. godine.

O knjigama u Novom Sadu pisao je u svom pismu Janu Kolaru poznati slavista Pavel Josef Šafarik, prvi direktor Velike srpske pravoslavne gimnazije (1819), današnje „Zmaj Jovine”.

„U tom pismu, on je za Novi Sad rekao: ovde je istinsko gnezdo srpstva, u njemu ćeš u skoro svakoj građanskoj kući naći lepu biblioteku srpskih knjiga”, kaže direktor Biblioteke Dragan Kojić.

Najveći živi srpski bibliotekar Lazar Čurčić napisao je da je Novi Sad, iako relativno mali grad, nastao u poslednjoj deceniji 17. veka, uspeo već za 30 godina da izbori status knjizi. Prvo su to bile crkvene knjige (1720–1723) koje su kupovane za pokoj duše ili za žive i poklanjane crkvama.

„Zato Laza Čurčić zaključuje da je taj brzi prodor knjiga u Novom Sadu, koje su pretežno donosili putujući trgovci Rusi uspeo da za 70 godina, od 1720. do 1790. od Novog Sada napravi najveće srpsko opštestvo, kako je Vuk Karadžić govorio za taj grad. I kaže, zato je Novi Sad tih decenija 18. veka značio svekolikom srpstvu ono što je Lajpcig značio Nemcima, Krakov – Poljacima, Moskva – Rusima, Pariz – Francuzima”, navodi Kojić.

Danas Biblioteka sa sedištem u Dunavskoj ulici ima oko 26.000 korisnika i upravo je okončala dva javna konkursa – literarni „Moja biblioteka” i kaligrafski „Slovo za moju biblioteku”, raspisana povodom obeležavanja minulog jubileja – 170 godina od osnivanja Čitaonice i 60 godina Dečjeg odeljenja. Odziv na konkurse bio je iz cele Srbije, od najmlađeg uzrasta do odraslih, a među nagrađenim radovima bilo je i onih iz Niša i Kuršumlije. Zbornik tih radova, ističe direktor, svedoči da društvo može da se osloni na snažnu infrastrukturu koju čine osnovne i srednje škole, nastavnici, profesori i mentori, ustanove kulture i prosvete.

„Svedoči da ova najšira zajednica ima svoju elitu, da nisu elita oni ljudi koji nas svako veče uveseljavaju na našim televizijama. Pokazuje da kreativni duh, energija, ne napušta naš narod. A mi smo samo želeli da overimo ono što su naši preci ostavili nama u nasleđe, da baštinimo i ako je moguće da prilažemo i dograđujemo”, objašnjava Kojić.

Iako „laka” literatura nije u vrhu ove biblioteke po stepenu korišćenja (najčitaniji su Svetislav Basara, Vladimir Kecmanović, Aleksandar Gatalica, Gordana Kuić), čitane su i takve knjige.

„Moramo da izađemo u susret i onima koji hoće da pročitaju jednu Jelenu Bačić Alimpić i Suzanu Mančić. Ipak hoću da verujem da novosadsko građanstvo i 26.000 naših sugrađana koji se godišnje upiše u biblioteku imaju malo probraniji ukus”, dodaje direktor. Biblioteke su, kako kaže, na muci i moraju da balansiraju po tankoj žici zbog malog budžeta za nabavku knjiga, ali ne smeju zaboraviti na svoju obrazovnu ulogu. Ipak, ističe da je Ministarstvo kulture poslednjih godina napravilo iskorak u izdvajanju za obavezni otkup knjiga za javne biblioteke Srbije, koje je sa oko 50 miliona dinara povećano na oko 130.

Novosađani često traže književne klasike i nagrađene knjige, bilo da su u pitanju domaće nagrade poput Ninove, „Ivo Andrić”, „Meša Selimović” ili međunarodne – Nobelova, Bukerova, Pulicerova...

Biblioteka u Novom Sadu vlasnik je i legata Stevana Pešića, rođenog u obližnjem Kovilju, pisca za koga kažu da je „vojvođanska varijanta Tolkina” – ali ne i po čitanosti. Živeo je u Beogradu, pa ga, po rečima Kojića, više slavi književna prestonica nego Novosađani. Biblioteka u Novom Sadu objavila je njegov roman o Kovilju u čak sedam tomova: „Zamislite taj fenomen i njegovu potrebu da piše o svom zavičaju, malom šajkaškom mestu. Često umemo da budemo nepravedni prema lokalnim piscima. A mali je broj savremenih pisaca sa tako snažnom imaginacijom kao ovaj Koviljčanin”.

Balovi „dičnih Srba” za Čitaonicu

Srpska čitaonica novosadska osnovana je 1845, po starom kalendaru 23. septembra, u zgradi Grčke škole. Osnivanju su doprinela dva bala održana godinu ranije, na kojima su učestvovali svi „dični Srbi”. Prvi upravnik privremeno je bio advokat Jovan Rajić, a zatim je 1847. za stalnog izabran Jovan Hadžić poznat po književnom imenu Miloš Svetić – prvi predsednik Matice srpske. Usledili su Velika buna i bombardovanje Novog Sada 1848/49. posle čega je rad Čitaonice obnovljen uz veliko zalaganje narodnog tribuna Svetozara Miletića koji je za predsednika izabran 1861. a Jovan Jovanović Zmaj za sekretara.

Zgrada Biblioteke vlasništvo SPC

U svojoj 170-godišnjoj istoriji, Čitaonica se nalazila na nekoliko lokacija u gradu. U Dunavskoj 1, zgradi zadužbinara, izdavača i mecena Arse i Anke Pajević, smeštena je od 1933. godine. Direktor Biblioteke kaže da SPC traži pred Agencijom za restituciju povraćaj te zgrade: „To je u toku, ali uspeli smo da saznamo da nas stari-novi vlasnici neće ’dirati’ iz ovog prostora”, dodaje.

Prostora međutim nema dovoljno za potrebe Biblioteke, a Kojić navodi da je zabrinut što se proširenje ne pominje u Strategiji razvoja grada do 2020. iako je Novi Sad kandidovan za evropsku prestonicu kulture 2021. godine.

„Naš osnivač je pokazao pozitivne signale i izdvojio neka sredstva za projektno-tehničku dokumentaciju za dogradnju Biblioteke, ali nismo definisali parcelu. Stari-novi vlasnici su nedvosmisleno rekli da zgrada ne može da se dograđuje”, objašnjava direktor.