Dijamantska svadba Topalovića

Brđani – Danilo će, za koji mesec, u osamdeset i četvrtu, supruga mu Danica je tri godine mlađa. Govorljivi su, veseli, Danilo sklon šali, ponekad i neslanoj, kao nedavno kad su ga telefonom pozvali iz jedne čačanske redakcije. Čuli da bračni par Topalović obeležava nekakav jubilej, pa hoće da pišu i slikaju. S druge strane žice našao im se glavom Danilo. „Da li smo dobili kuću Topalovića iz sela Brđana?”, pitao je novinar. „Jeste”, odgovorio je Danilo. „Možemo li razgovarati sa gospodinom Danilom?”, opet su pitali. „Ne možete, Danilo je umro pre sedam dana”, odgovorio je. Bio je, kaže, tog dana nešto mrzovoljan, nije mu bilo stalo do novinara.

A da je prošle sedmice obeležen jubilej u kući Topalovića – jeste. Danica i Danilo navršili su 60 godina u braku, što će reći – beše dijamantska svadba. Beše prava prilika za sećanje na davna vremena.

– Nismo se mi do pred svadbu nešto mnogo poznavali – priča nam Danica. – Provodadžisala nam jedna komšinica: mene hvalila kod njega, njega hvalila kod mene. Nisam se dugo dvoumila, Danilo je naočit momak, nije „prost seljak”, ima svoju kovačko-potkivačku radnju, već je majstor o kome se priča, lepo mu ide posao...

Danilo preuzima „banku” i nastavlja:

– Na zanat sam pošao 1945. godine, kod jednog majstora u Preljini. Deda Dragomir mi reče da, ako mi se ne dopadne, sa zanata pobegnem kući. Ali otac Dobrivoje zapreti: „Pobegneš li, kući ne dolazi, skači s mosta u Čemernicu!” Po kalfenskom ispitu, tri godine radio sam s majstorom, a 1951. godine otvorio sam svoju radnju. Na nakovnju sam iskivao potkovice za konje i ploče za „obuvanje” volova. A koliko sam grla potkovao za više od 60 godina rada (potkivao je sve do 2011), broja se ne zna: svakog dana od dve do pet zaprega. Dok sam služio vojsku na italijanskoj granici, kod Nove Gorice, potkivao sam vojne konje. Bilo je tada mnogo posla, a danas su vučnu stoku zamenili traktor i kamion – kao da žali Danilo.

Na naše pitanje koji je to recept za dug brak, odgovaraju opširno, poredeći ono i ovo vreme. Nekad su se, kažu, deca plašila roditelja, a danas se roditelji boje dece. Porodica nije više svetinja. Danilo je, sa svojih 40 godina, odavno oženjen i sa dvoje dece, morao da obavesti oca kuda ide i šta radi. Znalo se ko kosi, a ko vodu nosi. Danica ističe da je tada bilo sramota razvesti se:

– Ne žalim se na Danila, ali da sam živela i sto puta lošije, ne bih se zbog budućnosti svoje dece mogla razvesti. Nikako ne shvatam bračne drugove koji imaju porod, a razvode se; pa valjda im je sudbina dece važnija od njihovih hirova! Deca su jedini trajni smisao, ona su život i svetlo.

Od sina i kćerke, Danica i Danilo imaju četvoro unučadi i troje praunučadi (za sada). Koga više vole: rođenu decu ili decu svoje dece – pitanje je koje često postavljaju dedama i bakama. Danilo podjednako voli decu, unučad i praunučad. Danica priznaje da više voli unučad, a najviše praunučad.

Da se još jednom vratimo receptu za dug brak. Oboje se slažu da dokonim ljudima na pamet padaju svakojake đavolije, da im se čini da je u tuđem loncu mrsnija čorba. Danica i Danilo nisu nikad bili dokoni. Sišli su s brda i u Dičinskom polju gradili novu kuću; u radionici je svakodnevno čekić lupao u nakovanj; rame uz rame, barabar, poslovali su u štali, na njivi, u vinogradu, u pčelinjaku... Bio je to slatki umor, ispunjen radošću, jer je svaki zajednički trud donosio berićet.

I prođoše 60 zajedničkih godina, dok dlanom o dlan. Ne beše vremena ni da se ljudski posvađaju.