Da li je ga­ka­nje spa­si­lo mi­gran­te

U ru­bri­ci „Po­gle­di”, pro­šle ne­de­lje, Mu­ha­rem Ba­zdulj po­no­vo je po­te­gao mo­ju ko­lum­nu i me­ne, kao da mi, ne daj bo­že, da­je še­sto­me­seč­ni po­men („Pe­tlo­vi i gu­ske”, 17. 2.). Za­rad mog ću­ta­nja valj­da. Uči­nio je to i Velj­ko La­lić, u Uvod­ni­ku „Ne­delj­ni­ka”, iz istog raz­lo­ga ve­ru­jem, no kra­će i du­ho­vi­ti­je. Kod do­bro­na­mer­nog Ba­zdu­lja na­šla sam se na ve­li­kom pro­sto­ru, s pe­tlo­vi­ma i gu­ska­ma ko­je su spa­si­le Rim. Ba­zdulj, ce­nim, ni­je vi­deo mo­guć­nost da na­stu­pi ja­sni­je, a da, po­u­čen mo­jim me­dij­skim lin­čom, ne pro­đe isto, u slu­ča­ju da mi otvo­re­ni­je da za pra­vo. No te­ško je ne uči­ni­ti to po­sle sve­ga što je uči­ni­la stvar­nost.

Ali, ka­ko sam i po­sle šest me­se­ci re­fe­rent­no ime za po­vla­če­nje kad se po­teg­ne te­ma mi­grant­ske kri­ze, evo da se ja­vim. Do­bro sam i zdra­vo. Od­go­va­ram sa­da, ne do sa­da, jer sam če­ka­la da vi­dim do­kle će mo­ji kri­ti­ča­ri do­ba­ci­ti. Do­ba­ci­li su do ga­ka­nja.

Ba­zdulj prak­tič­no kon­sta­tu­je ono što su ti vr­li in­te­lek­tu­al­ci po­ka­za­li: bru­tal­ni sek­si­stič­ki na­pad, a ja do­da­jem: i lič­ni, rod­ni, pro­fe­si­o­nal­ni, idej­ni, ka­kav ho­će­te. O ko­lum­ni se naj­ma­nje po­le­mi­sa­lo. Još ne­što je do­bro pri­me­tio Ba­zdulj: pe­tao ko­ji pr­vi ku­ku­ri­če mo­že da ima pro­ble­me. De­si se da ga mr­ze. Pr­vi bu­di uspa­va­ne. A ga­ka­nje? Je li spa­si­lo mi­gran­te, ili ze­mlje do­ma­ći­ne od pro­ble­ma? Ko­li­ko vi­dim, spa­si­lo je sa­mo po­zi­ci­je i ho­no­ra­re kri­ti­ča­ra. E sad, što se ti­če ho­no­ra­ra...

Po­što su se ove gro­ma­de kri­ti­ke iz­ra­zi­le reč­ni­kom vul­gar­ni­jim i ne­do­stoj­ni­jim od bi­lo kog ta­blo­i­da ko­ji mr­ze, i uči­ni­li to u jav­nom pro­sto­ru ko­ji vo­le da za­u­zi­ma­ju, one za ko­je sam pro­ce­ni­la da će im u da­ljem ra­du i sa­zre­va­nju, lič­nom i pro­fe­si­o­nal­nom, po­dr­ška iz vred­no­sti ka­kve su slo­bo­da go­vo­ra, pra­vo na lič­ni stav i kul­tu­ra ko­mu­ni­ka­ci­je do­bro do­ći, tu­ži­la sam. A po­što ve­ru­jem u prav­ni si­stem ove ze­mlje, nji­ho­ve ho­no­ra­re ko­je u vi­du od­šte­te bu­dem do­bi­la, hu­ma­ni­tar­no ću pro­sle­di cen­tri­ma za zbri­nja­va­nje mi­gra­na­ta u Sr­bi­ji. Ne­ma­te ni­šta pro­tiv?

Ali, ka­ko je še­sto­me­seč­ni­ca u pi­ta­nju, ni­je zgo­reg su­mi­ra­ti: de­si­lo se i ne­što dru­go, što se ni­ko ni­je usu­dio da pri­me­ti. Do mo­je ko­lum­ne, sre­di­nom av­gu­sta 2015, vlast ni­je pro­pu­šta­la in­for­ma­ci­je o toj te­mi. Me­di­ji su dre­ma­li, a hi­lja­de prog­na­nih dnev­no je ula­zi­lo u na­šu ze­mlju. Sna­la­zi­li su se uglav­nom spa­va­ju­ći po že­le­znič­kim sta­ni­ca­ma i par­ko­vi­ma. Iro­nič­no, ali po­sle po­le­mi­ke ko­ja se na­kon tog mog opi­sa po­di­gla, vlast je re­a­go­va­la prompt­no. Pr­vo je mi­gran­te po­se­tio pre­mi­jer, a on­da su or­ga­ni­zo­va­ni i svi po­treb­ni hu­ma­ni uslo­vi za pri­hvat ne­sreć­nih lju­di i nji­ho­vih po­ro­di­ca. Sreć­na sam što je bi­lo ta­ko.

Dru­gi deo opi­sa zbog kog sam pro­ka­že­na od­no­sio se na raz­li­ke ko­je tre­ba po­mi­ri­ti, da nas ne bi de­li­le. Ne sme­ta­ju me­ni lič­no po­gle­di „nji­ho­vih mu­ška­ra­ca” na me­ne u let­njoj ha­lji­ni. Ali, sma­tram du­žno­šću onih ko­ji su rat iza­zva­li i obe­ća­li spa­se­nje mi­li­o­ni­ma čim do­đu u Evro­pu, da na­đu na­čin i ob­ja­sne sa ka­kvim kul­tur­nim raz­li­ka­ma će se sre­sti. Ni­je do­volj­no sa­mo pru­ži­ti me­di­cin­sku po­moć, kam­po­ve za pri­hvat i hra­nu. Tre­ba se po­za­ba­vi­ti pri­la­go­đa­va­njem. A ni­sam ču­la još da Evro­pa otva­ra fon­do­ve i lo­gi­sti­ku za to.

Što se me­ne ti­če, sa sin­dro­mom pr­vog pe­tla, ili ne, ho­dam na pot­pe­ti­ca­ma i da­lje. Ma­da, bez po­dr­ške, i bez lin­ča, na nji­ma se ho­da te­že. Ali ne­ka. Pot­pe­ti­ce, do­ka­za­no, dr­že kič­mu pra­vom.