David protiv prisutnog Tome

Da nije živog sećanja na reči moje majke: Ugrizi se za jezik, pre nego što izustiš, da nije te mudre i slikovite izreke narodne, ne bih se ja pačao niti u Narodnu biblioteku, niti u Narodnu skupštinu, a – bogme – niti u Davidovo ograđivanje od, kadgod ono bilo, ter još uvek jeste, političkog delovanja našeg – takođe narodnoga Predsednika.

Ovako, stvarčice su se malčice pomešale: više ne ume, ili neće, čovek da razdvoji javno i privatno. Ili su javne vrline sada privatnome mane, ili su, pak, privatne vrline sada utuk javnim, vrlinama i manama. Tek, kao da se potrla i odgradila granica između javnog i privatnog. Što bi značilo, sada je lako ograditi se od nekoga ili nečega, pa i od, kako „mediji” vele: prisustva predsednika Srbije Tomislava Nikolića. Sve to već znamo, udario David na svoga Predsednika, ali i mojega, i Predsednika množine birača koji su neograđenim glasovima glasovali svojega predsednika... Udario, a nije se za jezik ugrizao. I to što David reče svojemu Predsedniku dirnulo me, udrilo na neobičan i nejasan, izazovan i uznemirujući način. Ogradio se od prisustva, kao zdrav od kužnoga, kao prav od kljastoga; je li to bila, mislim se, samo banalna provokacija ili, onako – iz dubine duše rečeno. A potom sebi reknem: to je samo prenemaganje, zapravo eufemizam umesto drugačije presude. One koja bi se mogla izgovoriti među partijskim ili kakvim opozicionarskim druzima, za partijskim bankom, ili – primerice – u Narodnoj skupštini, gde je i mesto ruženju, čak i predsednika državnoga.

Govorio David u ime svoje, i kudio sred skupa u Narodnoj biblioteci, ono što ga već decenijama tišti. I našao sada, kad se uvaženi puk sabrao na divnom i svetom mestu narodnome, na svečanosti u kući knjige, u Narodnoj biblioteci; setio se da prozove i ogradi se od nazočnoga... Našao da, mimo domaćina na čiji je prag stao, privatno uređuje svečanost, da proziva i da iz stare knjige sećanja i zaborava očitava drugome zamerke i slabosti. Pa šta, ako ih ima, u Predsednika, kaže narod, kao i u sviju nas? Jer, David uzeo za se pravo da narodnu knjižnicu iskoristi za lični prekor: zašto u takvom času, zašto sa toga mesta, zašto raspre nisu „izvedene” kad su tome bile ura i sećanje? Sada u mojoj biblioteci, među mojim knjigama... ja ne prihvatam da se na takvom mestu, kao iz busije, čuju reči prekora i odstranjenja. Mojem predsedniku.

Valjda smo mnoga ograđivanja prevladali upravo našim životima: neću da se vređa i omalovažava niti jedan od prisutnih na svečanosti, među knjigama i umnim ljudima. Ne može se tako tražiti zadovoljština, a pri tome, vrebati iz mraka, s leđa. Ako nije po volji svećaru (kažu seljaci Vrdničani, kad će neko slaviti), nek se požali domaćinu pa nek ište od njega da uredi svečanost i slavlje.

Privatno i javno nisu uvek voljni da se uhvate pod ruku; ali vrline jednih a mane drugih ne smemo terati u kuću sećanja i zaborava, ne smemo pobrkati Narodnu skupštinu i Narodnu biblioteku: uš’o skupštinski duh među knjige i reči, pesme i priče, životopise i krasnorečje biblioteke... Je l’? Nedavno sam zapisao redak-dva o jednom nesvakidašnjem televizijskom delu, o dokumentarnim filmovima ili privatnim zapisima Borisa Miljkovića (Fabrika šećera) koji neprimetno postaju javno dobro, umetnički TV film; sada mi je lako da sa privatnog dobra Filipa Davida preskočim do javnih ukora i kazne izopćenja: mislim, a da se nisam za jezik ugrizao, ako hoće David da se spori, ili samo da pokaže prstom, da odvoji bolesnog od zdravog, pravog od kljastog, mislim: nek to učini na narodnim izborima, i na velikoj, dovoljno već ograđenoj političkoj ledini, pa nek do mile volje zbori i rumori, kol’ko ga grlo nosi, a da se ni on za jezik ne ugrize.

Reditelj