Na minus 32
Šta bi Partizanovom treneru da indolentnog Božinova izvede i u igru baš protiv zahuktale Zvezde ubaci duplo mlađeg centarfora Vlahovića i tako nespretno upiše ovog šesnaestogodinjaka u istoriju kao najmlađeg aktera u šest decenija rivalstva crveno-belih i crno-belih? Bojim se zato, s razlogom, za dalji fudbalski razvoj ovog golobradog momka, jer kada je sudija svirao kraj Srbija je dobila novo sportsko čudo – razlika između Zvezde i Partizana, večitih rivala, dostigla je 32 boda. Najveća razlika u istoriji domaćeg fudbala može da ostavi sportske traume i iskusnom Saši Iliću i gastarbajteru Božinovu, a kamoli mlađanom Vlahoviću. A kakve li traume tek imaju navijači?
To, zapravo, i više nije pravi derbi, jer, po tabeli, Zvezda te važne fudbalske predstave pre treba da označava kad igra sa drugoplasiranim Borcem, a gradski derbi kad igra sa Čukaričkim. Kao „zvezdaš“ govorim prijateljima „grobarima“ da je teško živeti na „minus 32“, jer bi se na toj temperaturi smrzla i bratija sa Mesijem na čelu. U omiljenoj društvenoj igri, verbalnim poigravanjima navijača dva kluba, došlo je takvo vreme kada zvezdaši likuju i lajkuju, a partizanovci liju suze i hejtuju. Vratili smo im sve, kažu prvi, i za Tuđmana kao predsednika kluba i za prebege od Đurovskog, preko Klea do Stojketa. Ovim drugima je kriv sudija Glođović (a što nije Mažić), pa Zvezdin trener Božović što je rekao da se prvo dosudi penal Partizanu pa da na miru posle igraju. Vučić je naravno kriv, bio spomenut lično ili u aluzijama, bio umešan ili ne. Ko ima takav minus ima pravo i da se ljuti, ima obavezu da nađe čitavu seriju maštovitih alibija, ali bi ipak trebalo pogledati i sebe. Odnosno svoj klub. Jer ta 32 boda manjka su u prevodu deset poraza i dva nerešena meča, a večiti rival, tj. Zvezda, samo je jedna.
Zanimljivo je da su u subotnjem „derbiju“ sva tri gola postigli stranci u srpskom fudbalu, pa tako zavera može da dobije i međunarodni okvir – dvojica u Zvezdu su poslati s namerom da bivšem vojnom klubu zaprže čorbu ili da ga ne puste u Evropu i tako spreče da bruka slavno ime. A onaj koji je dao Partizanu nadu golom za vođstvo, i on je tu samo da zataška stvar.
Navijačka mašta može svašta, i sve je dobro dok ostaje u tom prostoru a ne krene u divljanje i huliganstvo pa da se pokvare sva zadirkivanja i fudbalska filozofiranja. Dobro je sve dok imamo zarad čega da zbijamo navijačke šale, a i Partizanov bodovni ponor je dobrodošao zvezdašima kao neka terapija posle dugogodišnjeg posta. Što ne znači da se kao na klackalici sve neće promeniti. A valjda neće tako brzo, jer dobro znam kako sam se sve šalio sa crno-belim prijateljima. Ovako uživam, sa armijom svojih crveno-belih istomišljenika i unapred ne prihvatam kritike na račun gore napisano, jer – tako je to u fudbalskom svetu. Ko ima plus 32 ima pravo i da se hvališe.