Zašto nemački privrednici slute crne dane

Od našeg dopisnika
Frankfurt, Hajdelberg – Ako se uzmu u obzir bezmalo svi podaci o stanju nemačke privrede i državnog budžeta, moglo bi mirne duše da se kaže da najjačoj evropskoj ekonomiji cvetaju ruže. Osim stabilnog ekonomskog rasta od 1,7 odsto, u prošloj godini neočekivano je porasla naplata poreza pa je višak u državnoj kasi dupliran i iznosio je 21,5 milijardu evra, što je najviše od ujedinjena dve Nemačke 1990. godine. Zabeležena je i rekordno niska nezaposlenost od 6,2 odsto, što je duplo manje od proseka u Evropskoj uniji. Ali, uprkos ovim optimističnim podacima na kojima bi Nemačkoj mogli da pozavide bezmalo sve evropske zemlje, istraživanje nemačkog ekonomskog instituta Ifo pokazalo je da nemački privrednici nisu tako optimistični već predviđaju crne dane.

Prema računici instituta Ifo, indeks poslovnog poverenja u Nemačkoj pao je u februaru treći mesec zaredom, pri čemu je u prerađivačkom sektoru registrovan najveći pad poverenja od novembra 2008. godine, kada je Nemačku tresla svetska ekonomsko-finansijska kriza. Nemački privrednici zapravo su veoma pesimistični u pogledu toga kakav će poslovni uspeh ostvariti u prvoj polovini ove godine.

Prema rečima stručnjaka ovog instituta dr Klausa Volrabea, postoji bar pet razloga zašto nemački privrednici sumnjaju u svoj uspeh ove godine, a jedan od njih je to što problemi u evrozoni neminovno utiču na privredni uspeh Nemačke, koja prevashodno ekonomski rast ostvaruje izvozom robe. Za razliku od prethodnih godina kada je Nemačka privredno rasla zahvaljujući rastu svog izvoza u ostale zemlje evrozone, ove godine je rast ostvarila na „francuski način” – povećanom domaćom potrošnjom, između ostalog i povećanom potrošnjom države, zbog ogromnih izdataka za zbrinjavanje 1,1 miliona pristiglih izbeglica.

„Do kraja prošle godine izvoz je bio dobar, ali sad primećujemo da Nemačka nije izuzeta od problema u evrozoni”, kaže Volrabe i objašnjava šta za Nemačku znači zvanični podatak da je u decembru 2015. u evrozoni pala potražnja za proizvodima napravljenim u Nemačkoj. „Potrošnja i izgradnja idu dobro, pri čemu je potrošnja snažna. Ali problem ima industrija. Ljudi vide da su stvari išle dobro prošle godine i pretpostavljaju da će se tako nastaviti ali zasad ne izgleda tako.”

Druga briga za nemačke privrednike jeste to što se minulih meseci ljulja kinesko finansijsko tržište, a Kina je važna destinacija za nemački izvoz. Zapravo Kina je, posle evrozone i SAD, za Nemačku treće tržište na koje najviše izvozi. U 2014. u Kini je izvezeno nemačke robe u vrednosti od 74,3 milijarde evra, a pri tome su značajne profite ostvarile i lokalne ispostave nemačkih firmi, naročito nemačka automobilska industrija, koja ima fabrike u Kini kako bi lakše snabdevala to ogromno tržište.

Iako bi rekordno niska cena nafte trebalo da bude dobra vest za nemačku privredu, zbog manjih troškova transporta robe i energenata neophodnih za proizvodnju, nemački privrednici se plaše da će to dugoročno oboriti potražnju za nemačkim proizvodima u zemljama koje su izvoznice nafte i gasa pa sada imaju manje prihode. Primera radi, Rusija je u 2014. kupila nemačke robe u vrednosti od 30 milijardi evra, a zemlje izvoznice nafte okupljene u organizaciji Opek ukupno oko 36 milijardi evra.

Nemci strahuju da će ove zemlje sada smanjiti potražnju za nemačkom robom, ali i smanjiti ulaganja u Nemačkoj. Ovaj strah ide ruku-podruku i sa četvrtom brigom da ni nemački privrednici i njihove evropske kolege neće ulagati previše u Nemačkoj, uprkos upumpavanju jeftinog novca koji sprovodi Evropska centralna banka (ECB).

„Ulaganja se zaista ne povećavaju. Godinama čekamo na firme da ulažu više i svi uslovi su tu. Ali se to (veća ulaganja) tek pomalja”, kaže Volrabe i dodaje da je ECB iskoristio sva svoja sredstva za podstrekivanje ulaganja, ali da jeftin novac nije doveo do više investicija u Nemačkoj. „Finansiranje je jeftino i lako u Nemačkoj i tu se ne može nešto više uraditi.”

Prema svemu sudeći, obazrivi Nemci ne žele da pozajmljuju novac od banaka čak i po izuzetni niskim kamatnim stopama, jer je poprilično neizvesno da li Evropa ide u pravcu nove ogromne političke, a samim tim i ekonomsko-finansijske krize. A mogućih okidača za političko-ekonomske zemljotrese je pregršt: izbeglička kriza koja je razjedinila EU te preti da ugrozi opstanak „Šengena”, a i same EU, a osim toga tu je i mogućnost da Velika Britanija izađe iz EU.

Primera radi, nastojanja Austrije da u saradnji za zapadnobalkanskim zemljama prekine balkansku rutu za izbeglice, i to tako što im neće biti dozvoljeno da iz Grčke u Makedoniju posredno i postepeno dovodi do toga da se Grčka „izbacuje” iz „Šengena” i još više gura u ekonomski ambis, rizikujući njeno članstvo u evrozoni i EU. Prema studiji nemačkog instituta Bertelsman, ponovno uspostavljanje graničnih kontrola među članicama šengenske zone u najboljem slučaju koštalo bi nemačku ekonomiju 77 milijardi evra, a u najgorem 235 milijardi evra. Prema proceni instituta, propast „Šengena” bi od 2016. do 2025. koštala EU ukupno oko čak 1.400 milijardi evra, što je jednako BDP-u Italije.

I mogućnost „bregzita” brine nemačke privrednike jer smatraju da bi to dovelo do toga da međusobna privredna saradnja bude teža i znatno skuplja.

Svi ovi faktori dovode do toga da su privrednici poprilično pesimistični i da dobre rezultate Nemačke vide u mnogo crnjem svetlu od političara.