Ostali samo dugmići

„Čovek, zver i vrlina” Luiđija Pirandela (1919) je, kako su teoretičari drame to utvrdili, salonska komedija prefinjenog humora koji izražava piščev duboki pesimizam, razočarenje u život i nepoverenje u realnost. Ovaj Pirandelov komad oživljava tradiciju komedije del arte, sočnu italijansku grotesku, kroz zaplet i likove prepune životnih sokova koji se cede i prskaju na sve strane, obuzimajući čitaoce svojom punoćom.

U predstavi reditelja Egona Savina upadljivo je isisana ta živahna, razgranata Pirandelova komika. Prvo, na planu dramaturgije, tekst je bitno skraćen, izbačeno je mnogo komičkih delova koji imaju i funkciju stvaranja detaljnijih portreta likova, produbljuju prikaz njihove pokvarenosti, ali i njihovu trapavost, neveštost u tom pogledu (adaptacija Savin). Na primer, izostavljeno je Paolinovo poduže objašnjenje Doktoru Ninu zbog čega gospođa Perela nastoji da odvuče supruga u krevet, kako bi mu Doktor kasnije u tome pomogao, uz pomoć afrodizijaka, što je motiv koji asocira na Makijavelijevu „Mandragolu”.

Drugo, važnije, možemo reći da je u rediteljskom čitanju Pirandelovog teksta došlo do promene žanra, snažnog suzbijanja komičnosti, a naglašavanja i pojačavanja tragičnog apsurda radnje i likova. U vezi sa time su promenjeni karakteri likova. Na primer, gospođa Perela (Ljubinka Klarić) je na sceni prilično tunjava i mlaka, kruta je i odbojna preljubnica koja bi svojom pojavom realno teško uspela da zavede bilo koga. U šestoj sceni drugog čina u kojoj se ona trudi da odvede svog muža u krevet, Pirandelo ju je udesio kao kipuće senzualnu. U Savinovoj predstavi se Klarićeva tu pojavljuje u orijentalnom stilu, mrtvački bela, odsutna, mlitava. To je reprezentativno za njenu promenu, u smislu toga da je u predstavi izgubila bujniju životnost koju je imala u tekstu.

Marko Živić sa velikim trudom igra Paolina, privatnog profesora koji maskira svoju aferu sa gospođom Perelom, od njenog muža, prečesto odsutnog mornara. U Paolinu stoji idejna srž predstave, kritika individualnog i društvenog licemerja. On govori protiv zla i laži, dok ih u stvarnosti itekako praktikuje. No, to je postavljeno na vrlo opštem, tanušnom, ne mnogo inspirativnom nivou, zbog dramske oskudnosti scenskog teksta. Skraćivanjem originalnog komada i rediteljskim pomeranjem težišta na polje tragičnog apsurda, njegova osnovna vrednost, jaka i teatralna komičnost, sa krupnim simboličkim vrednostima, skoro da je nestala, a to se najviše odrazilo u gubljenju snage glavnih likova.

Mornara Perela takođe predano igra Jovo Maksić, kao mrzovoljnog, natmurenog i strogog, ponekada i fizički agresivnog. Njegov lik po senzibilitetu više pripada ruskoj realističkoj dramaturgiji, nego što je blizu italijanske komedije, a na sceni nema potrebnu upečatljivost, zbog štrihovanja originalnog teksta i pomeranja žanra. Pirandelo je za njega utvrdio da je on groteskan, kao „ogroman brekčući čekinjavi divlji vepar”. Kako je takva grotesknost u predstavi povučena, u liku nije ostalo mnogo zanimljivosti, što nije krivica glumca, već dramaturško-rediteljske postavke. Ni u jednom od ovih aktera se ne ogledaju dublje Pirandelove ideje, lutkarska priroda likova, italijanska komička tradicija, koja ide unatrag do Pulčinele i Arlekina u komediji del arte.

Sekundarni likovi donose više šarma na scenu. Paolinova guvernanta Rozarija (Milica Milša) unosi komičke nijanse, mada suzdržane, pritegnute, apsurdne, kao i Perelova sluškinja Gracija (Sandra Bugarski). Komičke crte imaju i Paolinovi đaci Điljo (Vladan Milić) i posebno Nono, Perelin sin (Milica Gojković). Izbor da glumica igra dečaka je scenski efektan, doprinosi građenju jačeg utiska o njegovoj krhkosti.

Scena predstavlja stešnjen, klaustrofobičan dom gospodina Paolina, postavljen ukoso, kao padina, sa simbolički očiglednim značenjima propadanja, što vizuelno odražava teme predstave. Ovako utvrđen prostor je korektan, ali je već i suviše opšti, u poslednje vreme je to često korišćeno rešenje (scenograf Vesna Popović).

Postavlja se pitanje zašto se uopšte ovaj Pirandelov komad postavljao na scenu, ako je odlučeno da od njega „ostanu samo dugmići”, da upotrebimo reči Topalovića, odnosno Duška Kovačevića. U takvom obliku, on nikome mnogo ne služi.