Drugosrbijanski nacionalizam

Da je kojim slučajem NATO 1999. godine bio na strani Srba a ne Albanaca, većina ovdašnjih desničara verovatno bi sada snažno podržavala evroatlantske integracije i klela se u NATO. Umesto u mestima sa albanskom većinom, ovde bi nicale ulice i spomenici posvećeni Toniju Bleru i Bilu Klintonu. Šešelj bi se opet nudio američkoj ambasadi da ratuje protiv nekog novog Sadama Huseina, a ovdašnji drugosrbijanci bili bi najveći simpatizeri takvog srpskog nacionalizma – s obzirom na to da im uglavnom smeta samo nacionalizam antiameričkog tipa, dok proamerički nacionalizam svesrdno podržavaju. Ipak, spletom istorijskih okolnosti srpski nacionalizam postao je izrazito antiamerički: ništa čudno, budući da nas je NATO, kao de fakto američka intervencionistička vojna sila, bombardovao 1999. godine. Anti-NATO politika sama je po sebi progresivna, ali ne ide uz nacionalromantičarsku pompeznost jednog Andreja Fajgelja.

Tekstovi Jelene Popadić objavljeni u „Politici” nesumnjivo su veoma informativni i korisni. Naime, najpre smo saznali da postoji internet datoteka gde su pohranjeni podaci o donacijama koje prima ovdašnji civilni sektor, a zatim su nam predočeni i neki od iznosa pojedinačnih projekata. Ipak, primedba da u tekstu nije zastupljena „druga strana” nije bez osnova. A „druga strana” bi trebalo da objasni kako to da su, uprkos tolikom novcu na raspolaganju, rezultati civilnog sektora skoro nepostojeći i što se tiče stepena demokratičnosti našeg društva, i kad je reč o transparentnosti, ljudskim i radničkim pravima itd.

Ipak, najveću zamerku drugosrbijanskom nevladinom sektoru zavređuje njihovo uporno podsticanje etničkih i međunacionalnih tenzija upravo pomenutom selektivnom borbom protiv postojećih nacionalizama u regionu. Naime, ko god ne priznaje očiglednu pogubnost nacionalizama svih sukobljenih aktera u bivšoj Jugoslaviji, samo se svrstava uz jednu od strana u daljim „plemenskim” sukobima, podstiče ih i dodatno rasplamsava. Jedan od paradigmatskih primera takve selektivne politike jeste i nedavni protest podrške Naseru Oriću u organizaciji predsednice udruženja „Majke Srebrenice”. Taj bi čin mogao imati smisla jedino ako bi neko, blagodareći kakvoj nastranoj logici, u Naseru Oriću mogao prepoznati naprečac samootkrivenog pacifistu koji je pred pad Srebrenice hrabro utekao ostavljajući svoje ljude na cedilu.

Nevladin sektor progutao je ogromne svote novca za promovisanje mirnog suživota i tolerancije. Kako to da je onda situacija u regionu tako loša? Nisu li možda baš oni doprineli onome protiv čega se navodno bore? Da li se o tome pitaju i njihovi finansijeri ili je upravo to razlog zbog čega su zadovoljni njihovim radom?

Osnivač NVO Pokret za slobodu