Čiji je naš Pekić
Beograd je čekao skoro četvrt veka od smrti Borislava Pekića na spomenik jednom od najznačajnijih srpskih pisaca prošlog veka. Ako je Vučić hteo da efektno započne predizbornu kampanju tamo gde su Pajtićeve i Mićunovićeve demokrate jedni od najozbiljnijih protivkandidata, onda je u tome uspeo. A ako Vučićevi politički protivnici zaista veruju da je Pekić jedino što su naprednjaci od njih preuzeli, onda njihovo negodovanje neće ništa promeniti u Srbiji.
Više od 26 godina nakon obnavljanja rada Demokratske stranke, samo jedan od njenih 13 reosnivača, Dragoljub Mićunović, i danas je član ove partije. Pa čak i sam Mićunović, iako je bio prvi predsednik obnovljenog DS-a, više od deset godina takođe nije bio njen član, nakon sukoba sa Đinđićem.
U takvoj situaciji, prilično besmisleno pitanje: čiji je Borislav Pekić, kome je Vučić, zajedno sa piščevom suprugom Ljiljanom, prekjuče otkrio spomenik u centru prestonice? Čiji je ovaj disident, obnovitelj DS-a i jedan od ljudi za čije se ime vezuje čitav pokret demokratske i evropske Srbije, koji je danas daleko veći nego što je jedna stranka? Istorija DS-a zapravo je istorija cepanja i preispitivanja izvornih ideja s kojima je 13 intelektualaca formiralo inicijativni odbor, krajem 1989. godine.
Ako razmišljamo čiji je Pekić, možemo isto tako i da se zapitamo čiji su danas Vojislav Koštunica, Kosta Čavoški ili Gojko Đogo, koji su zajedno sa Pekićem i Mićunovićem objavili „Pismo o namerama” za osnivanje DS-a.
Ovo pitanje o Pekiću, poslužilo je još jednom kao okidač za predizborna stranačka prepucavanja DS-a i SNS-a, jer demokrate veruju da niko drugi, osim njih, ne sme da podiže spomenik velikom piscu. I kada Pekićeva supruga Ljiljana kaže da je za nju potpuno u redu da to bude Vučić, jer se niko iz DS-a za dve decenije na vlasti nije setio da to uradi, onda se Mićunović još više zainati da nadživi naprednjački režim – samo kako nikome iz aktuelne vlasti ne bi palo na pamet da i njemu podiže spomenik.
Konačno, prepucavanje čiji je veliki srpski pisac je bolje od rasprave ko je nešto otuđio i opljačkao. Jedni će u svemu videti bar nešto pozitivno, bitku za glasove liberalnih intelektualaca, dok će mnogima biti jasno da demokrate i naprednjaci ne mogu ni oko čega da se slože. Paradoks je u tome što spomenik Pekiću podižu bivši saradnici Šešelja, kome su Mićunović i njegove demokrate pre 25 godina poslale velikog pisca na izborni megdan. A na tim izborima Pekić je mogao samo da izgubi.
Ako je neko 1991. verovao da u radničkoj Rakovici sedmotomno „Zlatno runo” ima bolji prolaz od „Ideologije srpskog nacionalizma”, onda s punim pravom nije Pekića kandidovao na Vračaru ili Starom gradu gde bi sigurno prošao. I, kao što se čuveni pisac tada zatekao u pogrešno vreme na pogrešnom prostoru, Vučić je sada učinio baš suprotno i „oteo našeg Pekića”.