Izbeglički rekvijem

Zino Hasan mogla bi da postane nova ikona izbeglica čije kretanje ka boljem životu zaustavlja nemoćna Evropska unija koja se opasno prepušta političkom soliranju svojih članica i suzavcem i vojskom misli da može da reši nadiruću humanitarnu krizu.

Slika agencije Rojters ovu nemu i nepokretnu 17-godišnju devojku iz iračkog Kurdistana prikazuje kako bosa, prekrivena plastikom u invalidskim kolicima, na graničnom prelazu Igumeni – u prenatrpanom logoru koji lepše zovemo „prihvatni centar” – čeka da se podigne makedonska rampa i da nekako stigne do Nemačke.

Zino i njena porodica dolaze iz ratnog područja, što znači da bi trebalo da prođu, ali postali su žrtve granica koje se kaskadno blokiraju i mnoštva birokratskih tumačenja odluka i procedura koje se gotovo svakodnevno menjaju.

Suočene sa sve odbojnijim odnosom javnosti i slabim šansama da nađu posao, izbeglice čak polako počinju da napuštaju obećanu zemlju i vraćaju se u ratove od kojih su pobegli.

Kontinentom se širi nacionalizam koji podseća na evropske podele iz 19. veka i decenije nestabilnosti. Evropski lideri u nedostatku zajedničke politike sve češće soliraju uz zvuke rekvijema jedinstvu.

Dok se otvaraju frontovi diplomatskog ratovanja, širom EU granice se unilateralno zatvaraju. Pritisak antiimigracione desnice opasno se uvećava. Humani pristup izbegličkoj krizi, i tamo gde je postojao, hvata poslednje udahe i preti mu da izdahne na oltaru političke jalovosti podeljene Evrope.

Sedam zemalja EU je vratilo pogranične kontrole ugrožavajući slobodnu zonu „Šengena”. Generalni sekretar UN apeluje da se granice otvore, ali stižu najave o novim merama kontrole ukoliko sporazum sa Turskom ne počne da pokazuje rezultate pre samita 7. marta.

Pošto su se u startu krize otvorile duboke raseline između zapadnih i istočnih članica EU, sada se javljaju i nove. Konflikti se infektivno šire. Francuska kritikuje Belgiju što je, bez obaveštavanja Pariza, uputila policijska pojačanja na međusobnu granicu.

Prošlog septembra Nemačka i Austrija zajednički su odlučile da se otvore pred izbeglicama. Pola godine kasnije, posle odluke Beča da ograniči ulaske, jedinstvo se raspuklo potvrđujući koliko su duboke evropske podele i koliko su snažni unutrašnji pritisci sa desnice.

Sastanak na kome je Austrija okupila šefove policija država sa Balkanske rute – Makedoniju, Srbiju, Hrvatsku i Sloveniju – i dobila podršku za strogo doziran prolaz izbeglica ozbiljno je razljutio Nemce. „Beč sa Balkanom kuje pakt protiv Angele Merkel”, piše nemački „Bild”.

Atina je pobesnela zato što na taj skup nije pozvana. „Grčku su napale kratkovide zemlje, kao da smo mi bombardovali Siriju i stvorili izbegličku krizu”, izjavio je šef grčke diplomatije i opozvao ambasadora u Beču.

Austrijanci su uzvratili otkazivanjem posete ministarke unutrašnjih poslova Atini i pitanjem da li je Grčkoj uopšte mesto u „Šengenu” ukoliko nije u stanju da štiti sopstvene granice.

Grčka je ključna karika izbegličke krize, verovatno i najveća žrtva jer se pretvara u sabirni centar. Uskoro bi mogla da se suoči sa 70.000 izbeglica koje neće nazad a napred ne mogu jer na balkanskoj ruti rampe ne propuštaju više od 580 ljudi dnevno.

Kancelarka Angela Merkel eksplicitno je odbacila zahtev zemalja iz Višegradske grupe za zatvaranje grčko-makedonsko-bugarske granice i sve nade polaže u samit EU–Turska ovog ponedeljka i sastanak na vrhu evropskih lidera 18–19. marta.

Da li su to samiti poslednje šanse da se utanači nekakav zajednički odgovor unije na krizu u vreme dok kraj zime obećava pojačanje izbegličkog talasa na koji primirje u Siriji gotovo uopšte ne utiče?

Ulog je veliki. Zvaničnici EU kažu da će se hvaljena šengenska zona slobodnog kretanja ugasiti veoma brzo ukoliko Turska ne pokaže da je do 7. marta „značajno ograničila” broj migranata koji je sada na proseku od 2.000 dnevno.

Deluje paradoksalno: Turska spasava Evropu! Kakva je to EU koja je dospela u situaciju da se u rešenju krize oslanja na Tursku, dok joj smetnje pričinjavaju zemlje članice? „Turska staza” utvrđena je još u oktobru i potvrđena na susretu devet lidera EU sa premijerom Ahmetom Davutogluom u decembru. Nemačka kancelarka bila je uverena da će Ankara ispuniti svoj deo obaveza i broj izbeglica koji idu ka Evropi smanjiti na ispod 1.000 dnevno.

Prevarila se. Akcioni plan ne daje rezultate. Turska se drži merkantilnog pristupa dogovoru. Zateže i pokušava da, sem više novca, izvuče i seriju drugih povlastica od EU. Redak pozitivni signal je ponuda Ankare da sa 14 zemalja potpiše sporazume o readmisiji čime bi se omogućio brži povratak izbeglica koje je EU odbila.

Koliko je EU uopšte u poziciji da ravnopravno pregovara kada i predsednik Evropskog saveta Donald Tusk priznaje da nema „dobre alternative” saradnji sa Turskom? Evropljanima se i žuri. Posebno Merkelovoj. Približavaju se izbori u tri nemačke federalne države. Bez opipljivog rezultata u pregovorima sa Turskom, kancelarka je ranjiva i deluje sve usamljenije, čak i unutar svog kabineta.

Ankara će pokušati da to naplati, mada EU ne pokazuje spremnost da učestvuje u orijentalnom cenkanju koje treba da odredi bezbednost i budućnost Evrope. Mnogi zato sumnjaju u dogovor.

Šta ukoliko plan sa Turskom ne uspe? Kako verovati da će se pronaći neko rezervno rešenje kada političkog zajedništva jednostavno nema? Izbeglička kriza je EU dovela na prag anarhije.

Sve deluje uznemiravajuće. Čak poražavajuće, ukoliko se ispostavi da ksenofobični mađarski premijer postaje primer za ugled, etalon nekih novih evropskih vrednosti.