Ozloglašen

Novi prilog g. Ćirjakovića u rubrici „Pogledi“ pokazuje da se radi o doslednom čoveku. Sve one greške koje je učinio u prvom tekstu, ponovio je u drugom.

Poput prvog, i u ovom tekstu nalaze se čitavi pasusi potpuno irelevantni za predmet rasprave, poput onog o prvom predsedniku Sirije, besmisleno pominjanje Donalda Trampa i lamentiranje nad velikim vernicima. Kakve to ima veze sa ekonomskim slobodama i konkurencijom, ostaje misterija. Pređimo na stvari koje nisu misterija, već neznanje.

„Naučni kapitalizam“ koji pominje g. Ćirjaković ne postoji. Svako ko je pročitao bilo koju istoriju zapadnog sveta to zna. Naučni je socijalizam, njega su stvarali intelektualni giganti. Kapitalizam su, svojim interakcijama, stvarali obični ljudi željni slobode – preduzetnici.

Zakon o privatizaciji je ozloglašen, kaže g. Ćirjaković. Zašto? Zato što on tako kaže! A brojni su radovi g. Ćirjakovića na temu uporedne analize modela i metoda privatizacije. A na moju samoironičnu opasku o malom sopstvenom uticaju, kaže da sam uticao na one koji su doneli taj zakon. Kako, e to g. Ćirjaković ne kaže, pa da otkrijem tu veliku tajnu. Knjigom, koju sam napisao sa dvojicom mojih kolega, Boškom Mijatovićem i Boškom Živkovićem, ljudima koji nešto znaju o privatizaciji. Koliko je bio naš uticaj? Da li je g. Ćirjaković pročitao ovu knjigu? Da li je pročitao (ozloglašen) Zakon? U čemu se oni razlikuju? Da li je g. Ćirjaković nekada nešto ozbiljno napisao na tu temu? Već čujem zvuk tišine.

Uzgred, Vilijam Isterli, koga g. Ćirjaković uzima za svedoka, čovek je, što znaju svi oni koji čitaju njegove knjige i članke, koji se i te kako zalaže za ekonomske slobode, za nesputanu privatnu inicijativu i za slobodno preduzetništvo. Njegova žestoka kritika Svetske banke i MMF-a kritika je državne intervencije oličene u tim nadnacionalnim institucijama i intervencionističkih politika koje one veoma često zagovaraju. Moram da priznam, Isterli je, uz sve druge razlike koje idu njemu u prilog, veći ekonomski liberal od mene – baš i nije dobar svedok protiv mene. Uzgred, to što neko (poput MMF-a) menja projekcije stope rasta u toku godine, primer g. Ćirjakovića, ne mora nužno da znači da je pogrešio, promenile su se okolnosti. A projekcije nisu spoznaja stvarnosti, nego predviđanje budućnosti. To su različite stvari.

G. Ćirjaković očigledno ne razume suštinu indeksa ekonomskih sloboda. Radi se o tome da se oni dobijaju na osnovu egzaktnih odgovora na seriju pitanja koja se postavljaju za svaku zemlju i svaku godinu. Na primer, o visini carinske zaštite, regulaciji tržišta radne snage ili barijerama ulasku novih preduzetnika. A na sva ta pitanja može da se odgovori ex post – ljudska civilizacija se zasniva na pisanim tragovima. Ne mora istraživanje koje se odnosi na 1970. godinu da se obavlja upravo te godine. Može znatno kasnije. Da nije tako, ne bi ni mogli da istražujemo našu prošlost, još manje da primenjujemo savremene metodologije empirijskog istraživanja na fenomene iz prošlosti.

Uzgred, rad u kome je sistematski objašnjen nivo ekonomskih sloboda zemalja koje navodi g. Ćirjaković i na koji sam se pozivao jeste „Economic freedom and success of the Asian tigers: an essay on controversy, European Journal of Political Economic (2003)“. Tu se, za one koji znaju statistiku, može videti nešto više o onim stvarima o kojim g. Ćirjaković primenjuje predškolsku analizu tipa: ove godine više, ove godine niže.

„Ekonomija nije fizička hemija“ (sic), tvrdi g. Ćirjaković, pa onda iznosi svoje nebulozno viđenje empirijskih istraživanja u društvenim naukama, prema kome ne postoji nikakva brana od uticaja ideologije, osim moralnog integriteta istraživača. Parafrazirajući reči Jozefa Gebelsa – „neoliberali su skloni da izvade pištolj“ – g. Ćirjaković smatra da oni nemaju takav integritet i zbog toga je sve ono što tvrde netačno. Razmišljanje po modelu „dve noge loše, četiri noge dobre!“.

Na kraju, ozbiljna logička greška. U poslednjem pasusu g. Ćirjaković mi, onako pokroviteljski, predlaže da probam „sa nekom od nekapitalističkih hrišćanskih vrednosti, kao što su skromnost, poniznost i saosećanje“. Prvo, duhovni pastir moje porodice je moj sveštenik: s njim razgovaram o mom odnosu prema hrišćanskim vrednostima, i ne bih da ga menjam za g. Ćirjakovića. Drugo pitanje je gnoseološko. Ja ne poznajem g. Ćirjakovića, nikada ga nisam video, niti imam želju. Stoga zaključujem da ni on ne poznaje mene – nikada me nije video, upoznao, nikada razgovarao sam mnom. Ali on zna da u meni nema „skromnosti, poniznosti i saosećanja“. On zna ko sam ja i kakav sam ja, iako me nije ni upoznao. Kojim se metodom spoznaje koristio? Kontemplacijom, meditacijom ili gledanjem u kristalnu kuglu? Da nije tužno šta sve g. Ćirjaković sebi dopušta, bilo bi smešno. Treće, ovo je veliko finale logičke greške poznate kao argumentum ad hominem. Budući da onaj s kojim se ne slažem gubav, ozloglašen, da u njemu nema „skromnosti, poniznosti i saosećanja“, niti će ih ikad biti („neke stvari ljudi ni sa godinama ne mogu da nauče“), taj nikako ne može da bude u pravu – njegove tvrdnje, nesumnjivo, nisu tačne.

Ovaj metod se širi Srbijom, a njegovu diseminaciju se, vidim, uključila i „Politika“, koja je u rubrici „Pogledi“ objavila poslednji pasus teksta g. Ćirjakovića. Tužno je, smatram, kada se nacionalne institucije, poput „Politike“, koje treba da brinu o pristojnosti dijaloga u Srbiji, uključuju u tako nešto.

Da zaključim u nešto vedrijem tonu – programski. Nastaviću da iznosim svoja viđenja i argumente kojima ih podržavam, ma koliko to iritiralo one koji se sa mnom ne slažu. Nastaviću da se zalažem za ekonomske i političke slobode, sve dok me neko ne ubedi u suprotno. Nastaviću da branim slobodu svih onih koji se sa mnom ne slažu da iskazuju to neslaganje. Nastaviću da govorim ono što mislim. „I tu nemam nameru ništa da menjam!“

Profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu