Skendera i Velimira razlikuje samo ime

Drama „Berlinski zid” je slika nečega što balkanski narodi nisu znali da ispoštuju, a to je velika iluzija koja se zvala Jugoslavija, i koja je mogla da bude divna realnost i preteča nečega što se danas zove: Evropska unija. Jugoslaviju smo srušili, a sada svi hrlimo da odemo u EU. Efekat je možda porazniji nego što bi bio da je Jugoslavija opstala… kaže glumac Tanasije Uzunović koji u drami „Berlinski zid” prema tekstu Željka Hubača režira Milan Nešković na Novoj sceni Beogradskog dramskog pozorišta, tumači dva lika: Skendera, starijeg domaćina iz albanskog sela pored Uroševca, i Velimira, viđenijeg čoveka u srpskom selu nadomak Uroševca. Premijera je u sredu 9. marta u 20.30 sati.

Drama „Berlinski zid” ima i efektan podnaslov: „Priča o deci koja su određena porodici kojoj ne pripadaju”. Radnja drame „Berlinski zid” događa se na Kosovu i priča o identitetu dvoje dece koja se prezivaju Krstić…

– Bitna je naša surova realnost bez umivanja, laži i obmana. Deca nisu uzrok, već posledica svega onoga što se dešava posle. U Pećkoj patrijaršiji postoji ikona svetog Nikole koja ima osobine Leonardove Mona Lize. Sa koje god strane da je posmatrate ona gleda u vas. Ne znam koliko je nas imalo priliku da posmatra tu ikonu i da uopšte boravi na Kosovu. Davne 1974. godine u Beogradu se govorilo: pa šta će vam Kosovo, nećeš ti da odeš tamo da živiš. U vremenima posle toga ljudi su počeli da se busaju u grudi sa Kosovom koje nikada nisu ni videli, niti su obišli makar jedan manastir na tim prostorima. Kada je 1945. godine na Kosovu boravila izvesna francuska misija među njima je bio član koji se bavio istorijom umetnosti, kaže Uzunović i dodaje:

– Zahvaljujući toj vojnoj misiji prva izložba naših fresaka predstavljena je u Parizu 1954. godine. Sticajem okolnosti išao sam više puta na Kosovo, video strahovite stvari u kojima su naši manastiri bitisali. Kada govorimo o tome, govorimo o vrednostima Kosova uopšte. Znači nije pitanje da li su to Srbi ili Albanci, pitanje je svega što se dešavalo na tom prostoru i načina na koji su izvesne stvari tretirane. Posledice su strahovite i dan-danas živimo u lažima kojima se određeni ljudi koriste i onim posledicama malih ljudi koji i sa jedne i sa druge strane neverovatno stradaju. Komad „Berlinski zid” dotiče tragediju tih malih ljudi koji žive u okolnostima koje su bile, ali koje i danas postoje.

„Kosovo. Uroševac. Kafana. Kasno proleće 1999. godine. Već treći mesec traje intervencija NATO u SR Jugoslaviji. Za stolom Enver i Skender….” Upravo ovako počinje jedna od scena predstave „Berlinski zid”.

– Drama „Berlinski zid” priča je o sejačima i žeteocima. Ono što su roditelji posejali, deca su požnjela. To je priča o svemu onome što se događa kod nas od 1945. godine pa naovamo, o tome kako smo gutali laži i prevare. Posledice su se osetile kod malih ljudi, a oni koji su vinovnici zla na ovim prostorima i dan-danas plivaju sa ogromnim novcem, beneficijama, pozicijama i ovde na Balkanu, a koliko vidim i u svetu. Tokom života imao sam dva susreta sa Valjevcima: jedan sa kardiohirurgom Boškom Đukanovićem koji me je operisao i držao moje srce u svojim rukama. Drugi je upravo sada sa Milanom Neškovićem maštovitim, talentovanim, visprenim rediteljem, kaže Tanasije Uzunović.

Iza Tanasija Uzunovića je višedecenijsko pozorišno iskustvo. Svojim scenskim junacima daje se sa puno emocija što publika i te kako zna da prepozna. Evo i nekih od likova po kojima je upamćen: Hamlet, Zarija Vučić, Agamemnon, Kara Zaim, Otac Gerasim, Vojvoda od Glostera…  U predstavi „Berlinski zid” uporedo gradi: Albanca Skendera i Srbina Velimira.

– Jedina razlika između ova dva čoveka jeste što se jedan zove Skender, a drugi Velimir. Sličnosti su neverovatne, kao i ono što doživljavaju i preživljavaju i jedan i drugi sa svojim porodicama. Uzroci i posledice življenja na ovim prostorima reflektuju se i kod jednih i kod drugih na vrlo sličan, tragičan način: razbijene porodice, uslovi življenja, manipulacije, laži, prevare… Porodica je kod nas na žalost odavno ugrožena, još od vremena u kojem su nastali stihovi: „Vole se baka i deka, mama i tata se vole više, a Tito se voli najviše”. Granice vrednosti su neverovatno pomerene, da ne kažem uništene, primećuje Tanasije Uzunović uz napomenu: 

– Da bih postavio paralelu između porodica o kojima govori Hubač, govoriću i o momentu iz moje rane mladosti kada je jedan nastavnik biologije izveo dečaka od devet godina ispred table i rekao mu: „Evo vidite Uzunović je iz porodice protiv koje smo se mi borili”. Tu rečenicu nosim celog života kao breme. Ne kukam, ali to me je pratilo. Nosio sam se sa svojim životom kako sa znao i umeo, neke stvari sam postigao, mnoge nisam, ali sam celog celog života nosio bol koja me je gušila, priča Uzunović koji pripada porodici koja je na izvestan način obeležila našu istoriju.

Zato je, kaže Tanasije Uzunović, predstava „Berlinski zid” izvesni susret sa istinom, opominjuća u smislu da nam je potreban pogled unapred ne zaboravljajući strahote koje su se desile. U glumačkoj ekipi predstave „Berlinski zid” su i Jovo Maksić, Nemanja Oliverić, Paulina Manov, Andrej Šepetkovski i Ljubinka Klarić.