Jesmo li pročitali Miloševićev testament?

Da li je Slobodan Milošević probudio uspavani srpski nacionalizam, nudeći im minuli rad cara Lazara, ili je samo uzjahao na njegov talas, kao prvi surfer srpske istorije koji je uhvatio zalet na Gazimestanu, umesto na Moravi?

Ko je bio Sloba? Naslednik Karađorđa, rođen tek vek i po kasnije, ili čovek koji je svojom politikom vratio svoj narod u vreme Prvog srpskog ustanka? Deset godina posle njegove smrti u Hagu (11. marta 2006) možemo sa mnogo manje strasti ocenjivati i njega i nas, i famozne devedesete godine. Ko je bio čovek koga su Srbi najpre masovno proglasili za božanstvo, a potom aklamacijom ražalovali u nečastivog, da bi ga, kako vreme prolazi, ipak smestili tamo gde zaslužuje: u fioku prepunu tragičnih likova nacionalne mitologije. Ako je u njegovo vreme kružila uzrečica koja ga je mnogo nervirala, da je „bravar bio bolji”, da li bi mu satisfakcija bila da, od 5. oktobra, nisu retki oni koji kažu – i bankar je bio bolji!

U njegovo doba izvršena je prvobitna akumulacija kapitala tajkuna i mafije, a Udba je doživela i lingvističku i ideološku transformaciju. Otkinuti su joj prvo i poslednje slovo i stvoren je famozni DB, koji je, umesto da istrebljuje četnike, počeo da ih masovno proizvodi.

Tako je Milošević postao maestro masovne halucinacije i majstor političkog pragmatizma, koji je vladao od 1987. godine, naizgled bez saveznika u svetu. Samoproglašeni kandidat za novog Tita, oživljavao je Dražu. Bankar koji je u Njujorku pušio tompuse s Rokfelerom, valjda ih je spojila Borka Vučić, kaže legenda, odobrio je istorijsku hiperinflaciju u kojoj sam sa nekoliko stotina milijardi dinara u džepu kupovao marmeladu i kiflu. Za kusur sam dobijao nekoliko stotina miliona. Istovremeno su zemlji uvedene sankcije zbog spornog „slučaja Markale”, što su najjači državni privrednici iskoristili da na egzotičnim ostrvima, prapočetak je bio Kipar, otvore privatne račune i počnu trgovinu akciznom robom. Naftom, pre svega. Tako su tajkunčići porasli u tajkune, ali su posle ukidanja sankcija zaboravili da stotine miliona dojčmaraka i dolara vrate narodu, stvarajući novu kastu koja se tek udebljala načinom ishrane u dosizmu.

Tako je od zemlje velikih šansi, do koje je dobacivalo kamenje srušenog Berlinskog zida, kao simbol nove Nemačke i nove Evrope, Sloba vodio zemlju rasturenu tim kamenjem. Da li je zaista verovao da je to samo trenutak slabosti Varšavskog pakta, a ne veliki obrt istorije? Da li je zaista verovao u povratak crvenih u Kremlj?

I, konačno, zašto se vratio iz Njujorka da bi se bavio komitetskim radom po Beogradu, a potom izvršio partijski prevrat na Osmoj sednici, čiji će ga duhovi pratiti čitavog života? Zašto je menjao Volstrit za Gradski komitet? To je crna rupa u njegovoj biografiji. Da li je talentovanog bankara njegova supruga i porodični ideolog Mira Marković konačno ubedila da je moguće da postanu porodična dinastija koja će voditi Srbiju ili su nešto od uticaja imali i Amerikanci, šaljući ga nazad da preuzme presto i zamuti vodu sa ostalim predsednicima isparcelisanih republika u nekadašnjoj zajedničkoj zemlji opterećenoj viškom istorije? Ili je, možda, njegova ključna slabost bila što je suprugu voleo više od Srbije, poklonivši joj JUL, medije, policiju i Službu.

Zapad ga je istovremeno smatrao i tvorcem rata i tvorcem mira. Nazivao ga izvoznikom haosa, a potom ga pozivao da bude žirant stabilnosti. Od Vukovara do Dejtona, pa do pada, Sloba je menjao nekoliko lica, od lidera previše kooperativnog s Amerikom, preko vođe čije su oči bile uprte u Moskvu, da bi na kraju njegove vladavine Vašington i Brisel pokazali koliko žele da on ode, a Moskva da je ravnodušna prema njegovoj karijeri.

Ne može se reći da u pojedinim trenucima nije izgledalo da se sjajno zabavlja, kao kada je za saveznog premijera Jugoslavije postavio Milana Panića, grotesknog ali prebogatog Amerikanca srpskog porekla, te je od Srbije stvorena eksperimentalna eksteritorija. Premijer je postao američki građanin, sa specijalnom dozvolom federalnih vlasti Amerike da vodi Jugoslaviju. Predsednik je postao otac nacije i Titov disident Dobrica Ćosić. Tako je pisac, a potom nacionalni lider, sa statusom etabliranog mistika i političkog kuma koji vuče konce iz dedinjske vile, jednako moćan u partiji i Akademiji nauka, među piscima i disidentima, među slobistima i demokratama, među četnicima i partizanima, postao deo establišmenta.

Šta je Dobrica mislio o Slobi? Najpre je bio oduševljen, a potom nimalo oduševljen. Zatim je postao ponovo opčinjen njegovom odbranom pred Haškim tribunalom.

Kad je Sloba uspeo da se poigra i s takvim igračima kao što su Panić i Dobrica, ne računajući lidere opozicije, osim Koštunice, koji su se smenjivali na sada već legendarnom delu srpskog političkog nameštaja zvanom kanabe, da li smo mi, obični, uopšte imali drugačiji izbor? Nije li Sloba doveo deda Avrama za guvernera i stabilizovao dinar, a potom je i dobroćudni dekica, gle čuda, doveden upravo iz Amerike, izbačen iz vladajućih struktura?

S manje ili više ostrašćenosti, njegovi neprijatelji ostaju pri optužbama da je Milošević naručivao politička ubistva i gušio medije. Oni koji su mu naklonjeniji, pitaju se kako bi igrač takvog kalibra, dakle svetskog, mogao sebi da puca u nogu, tako što je naručivao da drugima pucaju u glavu.

Zapravo, činilo se da je posle Dejtonskog sporazuma i stvaranja Republike Srpske Milošević uspeo da se konačno učvrsti u sedlu nesmenjivog srpskog vožda. Ostaće enigma zbog čega ga Amerikanci, od arhitekte mira, ubrzo pretvaraju u balkanskog kasapina, otvarajući problem Kosova. Da li se to poklapa sa dolaskom Vladimira Putina na čelo FSB-a u julu 1998. godine i Jevgenija Primakova na mesto premijera Rusije, 11. septembra iste godine. I da li se zbog toga istovremeno formiraju jedinice OVK, kad su se izlegle Tačijeve i Haradinajeve snage na Kosovu?

Sloba počinje da shvata kako se od arhitekte postaje koljač i infantilno sneva o Trećem svetskom ratu, očekujući da će postati Asad pre Asada. Zato je priča o njegovoj sudbini postala predvidljiva po dolasku američkog ambasadora za specijalne operacije Vilijema Montgomerija u Budimpeštu i izvesnosti da Rusi još konsoliduju snage unutar Kremlja i da ne žele da se direktno mešaju u bombardovanje Jugoslavije.

Sve iluzije o mogućnostima bilo kakvog izbora momka iz Požarevca, kome njegov prijatelj Milutin Mrkonjić kao osnovnu manu navodi nedostatak mangupluka, padaju u vodu.

Da li je Milošević u svom obraćanju naciji 2. oktobra 2000. godine baš to želeo da nam saopšti – da taj izbor nismo imali ni mi? Taj govor sada bi potpisali i Vojislav Šešelj i Vojislav Koštunica, a kako se dramatično menjaju političke okolnosti i njeni akteri, ne bi nas iznenadilo da to za koju godinu učini i Žarko Korać, ali da ga ne vidi Vesna Pešić.

Zato je Milošević to rekao, zato se spokojno oprostio sa Srbima pre odlaska u Hag, zato se tako žestoko borio u Tribunalu, sam protiv svih. Zato što je znao da je odavno mrtav.

Slutim da će taj govor za 50 godina biti obavezno štivo u školama i da će istorija, koja je bila ironična prema Miloševiću dok je vladao, biti blagonaklonija prema njemu kad ga konačno bude ocenjivala.

Njegov testamentarni oproštaj sa Srbima dokaz je da je Sloba konačno shvatio, kao pripravnik u agenciji za prodaju nekretnina, da je sav kapital i sve prokletstvo Srbije sadržano u njenoj lokaciji. Smeštena između Istoka i Zapada, Amerikanaca i Rusa, pravoslavlja i katoličanstva, hrišćanstva i islama, ona je osuđena da se širi i skuplja, povećava i smanjuje, da se miri i da ratuje i da njena sudbina ne zavisi toliko od mudrosti ili gluposti vođa, koliko od odnosa snaga koje je čereče.

Znao je to Karađorđe, kad je krenuo da seče Turcima glave. Znao je to Miloš, kad je poslao da odseku glavu voždu. Znali su to i kralj Petar Prvi i njegov sin Aleksandar Karađorđević, znao je to mudri knez Pavle, znao je to kvisling Nedić, kao što je to znao i komesar Leka Ranković.

Znao je to Draža, kad su ga pred zoru vodili na streljanje. Znao je to Krcun, koji je posmatrao kako njegov „mercedes” iznenada skreće ka stablu, na putu bez krivina.

Znao je to Ivan Stambolić, kad su ga ubacivali u beli kombi. Znao je to Milošević, kada su ga ubacivali u helikopter za Hag.

Zna to i Vojislav Koštunica, čovek koji je pobedio Miloševića, zato što su prijatelji koji su ga proglasili čovekom godine u svetu, upravo tokom njegovog mandata, odvojili Crnu Goru od Srbije. A potom su od Srbije otcepili i Kosovo.

Znao je to Zoran Đinđić, kad je shvatio da će mu oduzeti Kosovo isti oni koji su Miloševiću dali Rezoluciju 1244 i Republiku Srpsku, što su takozvane demokratske vlasti mogle samo da sanjaju. Zašto su lidere DOS-a velike sile ponizile pred mrtvim Miloševićem. To je imperijalni cinizam koji se poigravao i s njima i s nama.

Znao je to Boris Tadić, kad je Angela Merkel došla kod njega i preporučila mu da odmrzne odnose s Prištinom, kako, u suprotnom, njemu ne bi postalo previše vruće, kako na Andrićevom vencu, tako i u Krunskoj ulici.

Otuda trinaest godina sa Slobom, od Osme sednice do 5. oktobra, i deset godina bez njega, predstavljaju tek zrno istorije u velikom žrvnju koji nas melje vekovima. Vremenom će uspomene izbledeti, ali svi vladari koji se budu smenjivali treba da znaju ono što su iskusili i Koštunica, i Đinđić, i Tadić. Jednog jutra, urliknuće dok se budu brijali. Ne zato što su se posekli, već zato što će ih s one strane čarobnog srpskog ogledala saosećajno posmatrati stari znanac – Slobodan Milošević.

I Vučić će, kada dođe vreme za to, a o tome neće odlučivati on, doživeti tu paranormalnu pojavu u Srba.