Mesto gde vetrovi pomeraju kuće

Sent Džons je simpatičan, miran grad na obali Atlantskog okeana i glavni grad kanadske provincije Njufaunlend i Labrador. U njemu živi nešto manje od 250.000 ljudi, najbrojniji su katolici i protestanti, većinom engleskog i irskog porijekla. U poslednje vrijeme sve je veći priliv imigranata, uglavnom Kineza i Indijaca. Populacija s prostora bivše Jugoslavije ovde nije mnogobrojna, nekoliko desetina naših ljudi živi u Sent Džonsu.

Srpska pravoslavna crkva ovde ne postoji, ali ima ruskih sveštenika koji obrede vrše u improvizovanim vjerskim objektima. Ovo je jedan od najtoplijih gradova u Kanadi, ukoliko se pojam toplina u ovoj zemlji uopšte može upotrebiti u tom kontekstu. Zima nije toliko oštra kao recimo u Ontariju, ali traje dvije-tri sedmice duže. Ljudi su prijatni i pristupačni, uvijek spremni na šalu i voljni da pomognu.

Njufiji, kako sami sebe zovu, u Kanadi imaju sličan status kakav su imali Bosanci u Jugoslaviji: ljudi iz viceva, otprilike, humor i malo veća doza opuštenosti. Engleski kakav se ovde govori nećete čuti nigde drugde. Hrana je drugačija nego naša, drugačiji je život, ali to su manje-više stvari koje su univerzalne za sve imigrante jer se svi suočavaju s tim.

Od svih sjevernoameričkih gradova Sent Džons je najbliži Evropi. Avionski let iz Londona traje četiri i po sata. Ako uhvatite dobar vjetar, eto vas u Londonu i za manje od četiri sata. Ovdašnji ljudi kažu da je Njufaundlend najvetrovitije područje u Sjevernoj Americi. Događa se da vjetar prevrne kamion ili pomjeri kuću za koji centimetar. Ipak, to je rijetkost. Srećom, nema tajfuna, tornada, orkana, zemljotresa...

A otkud ja baš ovde, na najistočnijoj tački Kanade, na mjestu gdje Kanada počinje ili završava – zavisno odakle dolazite idete? Nikad nisam imao veliku želju da živim u inostranstvu. Čak i kad sam dobio status „permanent resident” u kanadskoj ambasadi u Beču i kad mi je ljubazna službenica rekla „Welcome to Canada”, vjerovao sam u dubini duše da će se nešto pozitivno desiti i da ću ostati da živim na Balkanu. Međutim, čuda se ne dešavaju često. U Sarajevu sam imao nepodobno ime i još nepodobnije prezime, u Republici Srpskoj nisam bio kad je stvarana, u Srbiji nisam imao odgovarajući naglasak.

I pored fakultetske diplome, raznih kurseva i solidnog radnog iskustva, stalnog posla za mene nigde nije bilo, a honorarni i povremeni poslovi nisu bili dovoljni za život. U Kanadi već 20 godina živi moja starija sestra i odlazak preko bare uvijek je bila potencijalna opcija koju sam doživljavao tek kao nužno zlo. Ipak, dođe i taj dan kad spakovah kofere, oprostih se od uže i šire rodbine, prijatelja i poznanika i teška srca krenuh na put.

U ušima su mi odzvanjale riječi oca koji mi je kazao da u dilemi ostati ili otići, od dva zla biram manje, a to manje je po njemu ipak odlazak. Na letu Beč–Toronto dosta mladih ljudi, momak iz Livna ide kod brata u Kalgari, mlada žena iz Beograda sa bebom koju muž čeka u Torontu, mlađi bračni par iz Banjaluke seli negdje u Ontario...

Pun avion raznih dijalekata iz bivše države. Egzodus traje, a ja na 11.000 metara iznad Atlantika čitam knjigu Neleta Karajlića,  „Fajront u Sarajevu” i vrtim u glavi slike situacija koje su u velikoj mjeri doprinijele da i ja objavim fajront Balkanu.

Primjera je bezbroj, a nepravde previše i za pet života. Tako je iz dana u dana u meni sazrijevala ideja da je, nažalost, odlazak sa balkanskih prostora jedini izlaz i rešenje ukoliko želim da sačuvam bar mrvu svog integriteta i dostojanstva.

Ubrzo po dolasku u Kanadu zaposlio sam se u jednoj firmi koja se bavi prodajom kućnih aparata, materijala i građe za pravljenje kuća. Moj zadatak je na početku bio da služim mušterije, održavam skladište i stovarište i ponekad da pomažem na kamionu prilikom isporuka materijala. U firmi se, ubrzo nakon mog dolaska, zaposlio i neki tip, sin od lokalnog policajca, poprilično bahat i sirov momak.

Bila je subota i ja sam to jutro čitav dan proveo na kamionu, nisam stigao ni da iskoristim jutarnjih 15 minuta pauze, a već je počinjao polusatni termin za ručak. Dok sam se spremao da ručam, obratio mi se taj momak, krajnje drsko tražeći od mene da mu pomognem da natovari neke ogromne daske sa paleta na viljuškar. Rekao sam da sam radio čitavo jutro, da mi je pauza za ručak i da pita nekog drugog da mu pomogne ili da sačeka dok završim s ručkom.

Otišao sam u prostoriju za ručavanje i nisam vidio da je on sve te daske oborio na zemlju. Kad su ga drugi momci pitali što to radi, on je odgovorio: „Da ima šta da radi kad se vrati s pauze.” Nakon ručka mi je prišao supervizor, upitao šta se desilo i rekao da ne diram daske. Pola sata nakon toga ponovo dolazi supervizor i kaže: „Upravo smo ga otpustili, neće ti više praviti probleme.”

Kad sam, nakon nekoliko mjeseci rada, otišao kod gazde da pitam za povišicu, rekao mi je da mu dam jedan dan fore i da dođem sutra, pa ćemo videti. Sutradan sam se pojavio pun skepse, poučen balkanskim iskustvom gdje ne možeš da naplatiš ni ono što si zaradio, a gazda me nahvali da me prosto bilo stid i kaže: „Dobio si povišicu.” Pitam kada mogu da je očekujem, a on mi odgovori čim dobijem prvim ček. To je bilo istu noć.

Jednom prilikom u gradskom autobusu izgubih rukavice, što mi je baš bilo krivo jer imaju za mene emotivnu vrijednost. U pitanju je poklon od majke. Sutradan uđem u autobus, isti vozač za volanom. Pitam ga da nije juče slučajno našao neke rukavice, kaže da jeste, ali da se nalaze u zgradi firme i da će mi ih donijeti sutra. Sutradan mi se najdublje izvinjava, kaže – zaboravio. Kad prekosutra ja na prednja vrata, a on već pripremio rukavice i srdačno mi ih pruža. Lijepo uvezane gumicom, ispod koje stoji papir na kojem piše „lost artical” sa datumom i brojem autobusa u kojem su nađene.

Malo je prostora da se detaljno opiše kako stvari funkcionišu, ali glavna razlika je da vas ovde ipak više gledaju kao čovjeka. Svuda ima dobrih i loših ljudi, nemam iluziju da je u Kanadi sve divno i krasno, ali dok na Balkanu nepravda dominira, ja u Kanadi nakon mnogo godina opet imam nadu da bar neka pravda postoji i konačno se ponovo počinjem osjećati kao ljudsko biće. 

Branislav Stefanović, Sent Džons Njufaunlend i Labrador, Kanada