Knjigonajavljivači

U nezdravoj intelektualnoj atmosferi u Srbiji izbila su na površinu četiri problema, i ne zna se koji je od kojeg neprijatniji. Prvi problem su plagijati, drugi nikada nenapisane knjige (večito nedovršeni rukopisi), treći sumnjive magistarske i doktorske disertacije, četvrti prodaja diploma. U ovom tekstu osvrćem se podrobnije na prva dva problema, dok na preostala dva samo ukazujem.

Niko nije napravio statistiku o tome koliko je magistarskih i doktorskih disertacija objavljeno a koliko ih je ostalo neobjavljeno i prekriveno prašinom fakultetskih matičnih registratura ili su nestale iz arhiva matičnih fakulteta. Jedno je sasvim sigurno, ima više neobjavljenih magistarskih radova od doktorskih disertacija, što je prirodno, ali je neprirodno da ima, i sve je više, nepublikovanih doktorskih disertacija. Kad je reč o nekim disertacijama odbranjenim u inostranstvu, njih zagonetnim čine sledeće činjenice: 1) nisu nigde objavljene, 2) nisu verifikovane, 3) nije moguće do njih doći i uveriti se u njihovu vrednost. Niko pouzdano ne zna pravo stanje, čak ni nadležne službe u Ministarstvu prosvete.

Prodaja diploma, naročito na privatnim univerzitetima, postala je vrlo isplativ posao.

Javnost je u poslednje vreme zasipana isključivo problemom plagiranja, dok su ranije navedena tri problema ostala u zapećku i samo ih je poneko spominjao, te se o njima vrlo malo ili nimalo zna. Sve ukazuje da je plagiranja bilo oduvek, ali u poslednje vreme ono je postalo manir, posebno otkako je broj univerziteta i visokih škola daleko prevazišao potrebe duhovno i ekonomski nerazvijene Srbije. I pored svega, stiče se utisak da je ukazano samo na manji broj plagiranih dela, a da je veći deo ostao nepoznat, neistražen i skriven od očiju javnosti. Nadam se da će o ovoj intrigantnoj temi, delikatnoj i ne bez skrivenog osećanja neprijatne opasnosti, neko napisati istraživačku monografiju, koja bi demistifikovala ne samo one čija imena već znamo, već i one čija se imena dobro skrivaju, a mogu izazvati prave senzacije.

Ovde želim da ukažem na činjenicu da su naši intelektualni preci, ljudi koji su radili na Univerzitetu u Beogradu u međuratnom periodu i odmah posle Drugog svetskog rata, bili beskompromisniji borci protiv plagijata od današnjih naraštaja. Navešću samo dva primera iz istoriografije. Tatomir Vukanović je preuzeo i delimice preradio rukopis Vladimira Ćorovića Srebrnica i prijavio ga kao doktorsku disertaciju. Tada još žive kolege Ćorovića osujetile su ovu krađu, i svojim autoritetom i hrabrošću razobličile plagijatora. U današnjem naraštaju Univerziteta u Beogradu, kao i na ostalim univerzitetima, i državnim i privatnim, nema više takvih autoriteta.

O jednoj sličnoj spornoj knjizi jednog srpskog akademika pisao sam u NIN-u (12. jun 2008), a pošto mi prisvajač tuđeg teksta nije odgovorio, a pogotovo zato što više nije među nama, ne želim da pišem. Ipak, treba reći da je sav naučni svet sve to prećutao, kao da se ništa nije desilo. Zato danas i ima toliko plagijata, reklo bi se da smo na njih oguglali i da oni više ne diraju u nerv srpske obamrle inteligencije.

Najzad, ogromna je razlika između plagijata i dela u najavi koja nikada nisu objavljena, o čemu postoje pouzdani dokazi. I plagijatori i knjigonajavljivači su sticali zvanja i karijere na osnovu tih dela – plagijata ili neobjavljenih knjiga. Opravdano se nameće pitanje: čiji je greh veći i da li je ovo krivično delo?

Kod plagiranih dela može se tačno utvrditi šta je sve preuzeto, od koga i na koji način, u bilo kojoj od tri navedene varijante plagiranja, dok u ovom drugom slučaju, kod najavljenih i nenapisanih knjiga, ne može se ništa utvrditi budući da je rukopis ostao nedostupan naučnoj javnosti. Stoga se može reći da je plagijator bar uložio kakav-takav (prepisivački) trud, a knjigonajavljivač ili nije uložio nikakav trud ili o njemu ništa ne znamo. Stoga je sasvim jasno da je knjigonajavljivač na nižoj „intelektualnoj“ lestvici od plagijatora.

Sve ovo i ne bi bilo toliko problematično da i plagijatori i knjigonajvljivači nisu na osnovu tih „dela“ sticali društvene privilegije, zvanja i imali materijalne koristi. Kakve su sve privilegije izborili plagijatori moglo se saznati na osnovu mnogobrojnih tekstova koji su se ovih dana pojavili u štampi. O knjigonajavljivačima donedavno nije bilo reči, iako ova pojava za dobar deo srpskih intelektualaca nije bila nepoznanica, ali niko nije imao hrabrosti da je pokrene, jer odavno nema Ćorovićeve generacije.

Na nesreću sluđenog srpskog naroda, siguran sam da se nikada neće pouzdano znati koliko je bilo i koliko sada ima knjigonajavljivača na Univerzitetu u Beogradu, a tek koliko ih je na ostalim državnim i privatnim univerzitetima. Da li je srpska akademska javnost spremna da se suoči sa ovim teškim problemima koji se dnevno umnožavaju? Zašto svi ili većina ćuti? Šta je sa intelektualcima koji bi trebalo da budu savest i moralni uzor srpskom narodu? I dok se ovakvi i neki mnogo teži problemi rađaju svakodnevno, deo srpskih intelektualaca je u dubokom dremežu, deo se utrkuje u udvoričkim tekstovima, deo piše intelektualne sapunice. Hoće li naša intelektualna sredina smoći snage da smelo pokrene goruće teme iz začaranog kruga srpskog sunovrata?

Istoričar, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu