Trampovanje Amerike

Donald Tramp, predsednik Amerike, još nije izvesnost, ali je već sasvim ozbiljna mogućnost. Kako je zemlja koja sebe i svoju demokratiju smatra izuzetnim i modelom za ostatak sveta, došla dotle da jedan od najozbiljnijih kandidata za njenog lidera postane ekscentrični milijarder, kontroverzni biznismen, politički demagog, i, kako se sve češće opisuje, prevarant, pa čak i fašista?

„Demokrate se postrojavaju, republikanci se raspadaju”, glasio je jedan naslov sa portala „Njujork tajmsa” nakon prošlonedeljnog „superutorka” sa neočekivano dobrim Trampovim rezultatima na po tradiciji međašu u ovoj kvalifikacionoj fazi predsedničkih izbora.

Svi izveštaji iz ovog izuzetno komplikovanog političkog maratona govore da je takozvani establišment američkih konzervativaca užasnut mogućnošću da Tramp (možda već u maju) osvoji 1.237 delegata potrebnih mu da bude nominovan za njihovog predsedničkog kandidata. Partiji Abrahama Linkolna zbog toga predviđaju gubitak većine u Kongresu i podelu na nekoliko frakcija koje će se međusobno optuživati za politički fijasko.

U ništa manjoj panici je i ostatak sveta u kome je Amerika još vodeća politička i vojna sila. Kako će se „lider slobodnog sveta” ponašati ako joj zaista na čelu bude čovek koji obećava da će ubijati porodice terorista, zabraniti ulazak u SAD za 23 odsto čovečanstva, prema glavnom susedu podići veliki zid (i naterati ga da ga sam plati)... Čovek koji tvrdi da ne laže, ali ignoriše činjenice i „ne zanima ga istina”.

Ali glavno pitanje u ovom momentu jeste kako je Amerika od Obame stigla do Trampa, odnosno ko kupuje ono što on zasad veoma uspešno prodaje.

U opticaju je nekoliko objašnjenja. Jedno je da svojom demagogijom Tramp izlazi u susret strahovima Amerikanaca sve više prikraćenih u raspodeli rastućeg ekonomskog kolača. Analiza „Vašington posta” iz decembra pokazuje da su među njegovim simpatizerima uglavnom beli muškarci među kojima svaki drugi zarađuje manje od nacionalnog proseka koji je danas oko 50.000 dolara godišnje.

Reč je i o ljudima koji su bez diplome koledža (među kojima je nezaposlenost čak oko 30 odsto). I o onima koji smatraju da „američki san”, postulat da svaka nova generacija treba da živi bolje od prethodne, kvare ilegalni imigranti koji obaraju nadnice, da nacionalnu bezbednost ugrožavaju muslimani, a da je za haos na Bliskom istoku, Islamsku državu, severnokorejsku atomsku bombu i jačanje Kine kriv Barak Obama koji se nije usudio da na pravi način upotrebi američku silu.

Ali kako to da je zastupnik siromašnih postao jedan tajkun iz zlatne kolevke (početni kapital od milion dolara obezbedio mu je otac). U tome je drugo objašnjenje fenomena Tramp: u očima sledbenika on, budući da je milijarder, ne duguje ništa korumpiranom političkom sistemu u kojem bogataši kupuju uticaj u Kongresu, na uzdi drže svoje političare i iz godine u godinu uvećavaju privilegije.

Treće tumačenje Trampovog uspona je demografsko: nelagoda sadašnje bele većine zbog predviđanja da će u dogledno vreme (već do 2050) postati manjina. Još 2012. u Americi je rođeno više beba manjina nego većine, a njihov udeo u biračkom telo dostigao je 38 odsto.

Ali sve više se govori i o još jednom faktoru. Budući da je i majstor američke estrade (bivši voditelj jednog „rijalitija”, organizator izbora lepotica), Tramp najveštije koristi slabosti izbornog sistema i medijski cirkus u koji se pretvorio proces biranja predsednika.

Tramp je naime uveliko i proizvod američkih medija, sve gladnijih rejtinga, tiraža i klikova. Što on više provocira, krši politički bonton, pravi rasističke i seksističke ispade, pljuje po novinarima i govori budalaštine, to dobija sve više (besplatnog) publiciteta.

Tramp je na TV izbornu propagandu (prvi spot je pustio tek sedam meseci posle objave predsedničkih ambicija) potrošio samo delić onoga što su za to uložili njegovi rivali. S razlogom, jer je, prema jednoj računici, u medijima dobio 33 odsto više vremena i prostora nego svi ostali učesnici u nominacionoj trci.

Kako je izneo Nejt Silver, statističar koji se proslavio tačnim prognozama u prethodnim izbornim ciklusima, Tramp je u republikanskom taboru (u kojem je na početku bilo 17 kandidata) do sredine decembra imao 54 procenta ukupnog publiciteta, a sledeći o kojem je najviše izveštavano, Džeb Buš, tek osam odsto. Na devet vodećih TV mreža njemu je dato 33 puta više vremena od najbližeg partijskog rivala i dva puta više od Hilari Klinton.

Tramp nije prvi bogataš koji želi da postane nacionalni lider, ali bez sumnje mnogo uspešnije od prethodnika eksploatiše frustracije jednog dela američkih birača i haotično, pa i histerično stanje u redovima Republikanske partije (čiji drugi kandidati nisu ništa manje radikalni, ali jesu uljudniji). Možda se na kraju neće dokopati Bele kuće, ali i to što je stigao dovde dovoljan je dokaz da je Amerika ovo „trampovanje” – zaslužila.