Nešto drugo

Umesto uobičajenog, standardizovanog programa simfonijskih koncerata: uvertira, solistički koncert i simfonija, slušali smo sasvim neuobičajen raspored, prvi deo filmska muzika, drugi deo „Slike sa izložbe“ M. Musorgskog (u orkestraciji M. Ravela). Dva savremena dela, na početku programa „Pod jednim krovom” Aleksandra Simića i Egejska festivalska uvertira američkog kompozitora čije ime nosi orkestar, Andreasa Makrisa, sličnog zvučnog koncepta, delovali su sasvim nestereotipno i sami za sebe i u ostalom okruženju.

Slika u prepunom Kolarcu delovala je impozantno, mladi i mladoliki orkestar od osamdeset muzičara sakupljen je da izvede muziku blisku njegovim članovima. Videlo se to po entuzijastičnom, zajapurenom trudu da se sve svira sa elanom, radošću, pocupkivanjem. Pa i onda kada su od želje i poleta požurivali pre ruke dirigenta ili malo kasnili za njom, mladim muzičarima se mora oprostiti.

Filmski okvir muzike poznatih autora, Džona Vilijamsa, Enia Morikonea, ovogodišnjeg dobitnika Oskara u 87. godini(!) i Hansa Cimera, dali su težište muzici zasnovanoj na temama izraženim u različitim solističkim instrumentima, temama koje se pamte i kada se filmovi zaborave („Šindlerova lista“, „Misija“ i dr). Takav isti tematski okvir različitih nacija i folklora obuhvatilo je i delo Aleksandra Simića naručeno od Ujedinjenih nacija i izvedeno prigodno sa željom autora da, s obzirom na namenu, naslika raskoš u različitosti svih krajeva naše planete. Simićeva kompozicija je takođe „neka druga muzika“, melodiozna, anahrona i eklektična, ali prijatna za slušanje, razmahana, orkestarski dobro uobličena, podržana klavirom koji je svirao sam autor.

 Američkog kompozitora grčkog porekla Andreasa Makrisa (1930–2005) nismo do sada poznavali, a verujemo da je jako mali broj znalaca u Evropi čuo za njega. Da je živ, verovatno bi se sam čudio otkuda njegovo ime u Beogradu, kako se to na svakom koncertu ovog sastava izvodi njegova muzika. No, fondacija u Atlanti (SAD) koju vodi supruga kompozitora i koja je odabrala našeg muzičara Predraga Gostu da vodi fondaciju – razrešila je sve ove nedoumice.

Očekujući da je Makris bio bogat i nepriznat, a to bi značilo i loš ili vrlo prosečan kompozitor, dočekali smo izvođenje njegovog najboljeg dela, Egejske festivalske uvertire, sa najvećim interesovanjem, ali i predubeđenjem. Međutim, delo nije loše, niti je Makris sasvim netalentovan. Zvuči kao zakasneli romantizam, u duhu američke muzike revijalnog tipa, nikako eksperimentalne ili minimalističke. Nije sramota izvoditi ga, niti dati njegovo ime orkestru.

A orkestar „Makris“ je pravo blago mladosti i energije, delom sastavljen od muzičara iz svih drugih orkestara, a delom od sasvim novih, sa velikim nabojem energije koja se retko čuje od strane poznatih, starijih i iskusnijih sastava, svaku kompoziciju svira izgarajući.

Izuzetne „Slike sa izložbe“ Musorgskog, jedinstveno delo u istoriji muzike za koje se ne zna je li bolji original ili nadgradnja Morisa Ravela, jednog od najboljih orkestratora svih vremena, predstavljaju izazov za svaki orkestar. To čudo od muzike, ova mlada deca svirala su sa neverovatnom željom i potrebom da im sve uspe, sve duvačke solističke i grupne deonice, sve solističke i grupne gudačke, pa efektne udaračke... pa i kada sve ne uspe do savršenstva ostaje podvig te plemenite želje koju je umetnički vođa, osnivač i dirigent Predrag Gosta svojim ličnim pregnućem doveo do sadašnjeg nivoa. Ima još mnogo da uči ova mladost, da se usavršava i da koncertira, ali je važno da nikada ne izgubi sadašnji entuzijazam.

Oduševljena publika zaslužila je kompakt disk koji je podeljen svima koji su došli na koncert.