Rusija je veća opasnost za Ameriku nego Kina
(Фото Р. Крстинић)
U anketi koju je nedavno sproveo kineski Univerzitet za spoljnu politiku, tamošnji politikolozi su ocenili da je najbolji inostrani poznavalac Kine profesor američkog Univerziteta „Džon Hopkins” Dejvid Lempton. Njegova poslednja knjiga „Slediti lidera – Rukovođenje Kinom od Deng Sjaopinga do Si Đinpinga” prevedena je i kod nas u izdanju Centra za međunarodnu saradnju i održivi razvoj koji vodi Vuk Jeremić. Tim povodom profesor Lempton je boravio u Beogradu i za „Politiku” govorio o izazovima globalne politike koje u velikoj meri definišu odnosi SAD i Kine.
Šta ste imali na umu kada ste rekli da se odnosi Amerike i Kine približavaju prekretnici, ali da se još nisu „survali niz liticu”?
Ako pogledamo istoriju sino-američkih odnosa, moramo da se vratimo na vreme kada se predsednik Nikson sreo sa Mao Cedungom 1972. Tada je razlog bio vojnostrateški, da bi se napravio balans u odnosu na SSSR. Posle 2008. isti vojnostrateški aspekt postao je izrazito negativan u odnosima Pekinga i Vašingtona. Svedoci smo tenzija u odnosima sa Kinom u Južnom kineskom moru, zatim u vezi sa našim savezom sa Japanom, Južnom Korejom. I ja sam tu zapravo govorio o tome da je počeo da se urušava jedan od nosećih stubova na kojima počiva odnos dveju zemalja.
Šta mislite da bi konkretno moglo da se uradi da se ti stubovi osnaže?
Kineski predsednik Si Đinping je u iščekivanju 19. partijskog kongresa 2017. posle čega će uslediti značajne promene u partijskom rukovodstvu. Takođe, pred nama su američki predsednički izbori, pa je očigledno da su političke elite obe zemlje zaglibljene u žestoku unutrašnjopolitičku borbu. To uvek znači da političari koriste zapaljiv rečnik kako bi osvojili poene kod kuće i teško je zamislivo da naši lideri povuku značajne spoljnopolitičke poteze. Na duge staze mislim da je važno da Kina razuveri svoje susede koji zbog nekih njenih poteza strahuju po svoju bezbednost. Naime, kad se osećaju nesigurno, oni dolaze u SAD i traže zaštitu. Amerika, sa druge strane treba da prilagodi svoju ekonomsku i bezbednosnu strategiju u Aziji. Osnovni problem je što se oslanjamo na tradicionalnu bezbednosnu arhitekturu i pet saveznika (Japan, Južna Koreja, Filipini, Australija i Novi Zeland).
I sve to u okviru Obamine strategija o prebacivanju težišta američke spoljne politike sa Bliskog istoka na Pacifik, famoznog „azijskog stožera”...
Možemo reći da je azijski stožer ubrzao pad u američko-kineskim odnosima. Tu najpre govorimo o vojnoj dimenziji, pojačavanju prisustva naše mornarice u regionu. Učinili smo mnogo toga što je nateralo Kinu da doktrinu „stožera” doživi pre svega kao vojnu inicijativu, a zatim je došao Sporazum o Transpacifičkom partnerstvu (TPP) u koji nije bila uključena Kina. Zbog svega toga Peking je zaključio da je ovakva politika uperena protiv njega. Ne mislim da je to bila početna ideja i cilj ove inicijative, ali je izazvala stanje naraslog međusobnog nepoverenja.
Ipak, često se kaže da je Kina velika potencijalna opasnost za američke nacionalne interese, po nekim autorima veća i od Rusije. Šta vi mislite?
Ako pogledate govor našeg ministra odbrane počekom februara, on je Rusiju i Kinu ocenio kao otprilike podjednak problem za američku bezbednost. Ali meni se čini da postoji mnogo više pozitivnih strana u našem odnosu sa Kinom nego u odnosu sa Rusijom. Ekonomije su nam isprepletene, u SAD studira više od 300.000 studenata iz Kine, a vrlo malo iz Rusije. Dakle, ekonomskih i kulturnih veza sa Rusijom gotovo da nema, dok ih je mnogo sa Kinom. Zato je velikim izazov kako da vodimo računa o bezbednosnoj dimenziji našeg odnosa sa Kinom a da ne potkopamo pozitivne strane kao što su kulturna i ekonomska. Zbog toga bih rekao da je Rusija veći problem za Ameriku od Kine.
Kakva će biti američka politika prema Kini posle predsedničkih izbora i formiranja nove administracije? Ako pretpostavimo da su najizgledniji kandidati Hilari Klinton i Donald Tramp.
Jedina stvar koja je sigurna jeste da ćemo imati novu administraciju. Gospodin Tramp svakog dana menja svoju politiku i veoma je teško reći kako će ona izgledati za godinu dana, u slučaju da bude izabran. Ipak, verujem da na kraju ipak neće biti predsednik. Možda nisam u pravu, ali mi se čini da to nije najverovatniji scenario. Ukoliko, ipak, pobedi mislim da će se, imajući u vidu njegovu pozadinu kao poslovnog čoveka, fokusirati na ekonomska pitanja, a da će neke kontroverzne izjave koje je davao tokom kampanje – jednostavno iščeznuti.
A ukoliko Hilari Klinton postane predsednica?
Kada je njen muž započeo svoj prvi mandat kao predsednik odnosi Kine i Amerike nisu bili najsjajniji, ali u toku njegovog predsednikovanja postali su stabilniji, i to najviše zahvaljujući ekonomskoj povezanosti. Zbog toga mislim da je sekretarka Klinton naučila nešto iz politike svog muža i da bi njena diplomatija prema Kini mogla da predstavlja kontinuitet sa našom pređašnjom politikom. Peking je nervozan zbog mogućnosti njenog izbora jer je 1995. održala žestok govor o ljudskim pravima u Kini. A dok je bila državna sekretarka bila je jedna od arhitekata doktrine „azijskog stožera”.
------------------------------------------------------------------------
Srbija da prati svetska iskustva izgradnje kineske železnice
Kako gledate na kinesku inicijativu „novog puta svile”, odnosno politiku „Jedan pojas – jedan put”? Glavni deo projekta u ovom delu Evrope jeste izgradnja pruge Beograd–Budimpešta.
Kina je razvila odličan i veoma praktičan sistem železnica na svom terenu i sada pokušava da taj sistem izveze u inostranstvo, pa je stoga razumljivo zbog čega je zainteresovana za železnicu Beograd–Budimpešta. Slične kineske inicijative za izgradnju železnice postoje u Indoneziji, Filipinima, Meksiku i čak u SAD, i to je veoma komplikovano. Zbog toga moramo da sačekamo da vidimo šta će se dogovoriti jer finansijski aranžmani mogu da budu teški u smislu otplate kredita i slično. Projekat u Indoneziji na primer podrazumeva da pruga prolazi kroz bazu ratnog vazduhoplovstva, što se njima naravno ne dopada. Na Tajlandu je recimo iskrsnuo problem oko toga ko će da ubira prihod od poslovanja duž rute železnice i na koje vreme. Da sam na mestu Srbije ja bih mnogo proučavao druge primere po svetu i onda bih to upotrebio kao nauk da unapredim sopstvenu pregovaračku poziciju. Ali sa tačke gledišta putnika mogu da kažem da je kineska železnica, makar ona u Kini, moj prvi izbor za putovanje na daleke destinacije, mnogo pre nego avion.