Đukanović odbacio zahteve dela opozicije

Podgorica – Crna Gora ako hoće da izgladi sve veće ne samo političke podele mora da formira istinsku partiju pomirnicu, ali pre toga da smogne snage i urazumi one političke subjekte koji su ovu državu doveli na rub ekonomskog i političkog haosa, čime bi prihvatile status partija pokajnica, što bi se razumelo u narodu kao početak koji bi vodio ka njenom unutrašnjem izmirenju, odnosno ozdravljenju.

Ovakva ocena proizlazi iz postojećeg političkog haosa koji je stvoren u Crnoj Gori nakon raspada višedecenijskog političkog braka između partija i njihovih lidera, Demokratske partije socijalista (DPS) i Socijaldemokratske partije (SDP), odnosno Mila Đukanovića i Ranka Krivokapića.

Ulje na vatru dolio je i raskol unutar opozicije, nakon što se opozicionom statusu pridruži SDP nakon što je DPS s njim raskinuo koaliciju na republičkom i lokalnim nivoima vlasti.

Nezadovoljstvo sa politikom DPS-a iz skupštinskih klupa na ulicu su preneli poslanici političkog saveza Demokratski front (DF) koji su primorali vlast i deo opozicije da počnu pregovaračke procese unutar parlamenta, na kojima je učestvovao i crnogorski premijer Đukanović, iako je poznat kao političar koji teško seda za pregovarački sto sa višedecenijskim protivnicima. Umesto pregovora njegova poruka obično glasi: „Ako su nezadovoljni idemo na izbore i tamo ćemo svako svoju izmeriti snagu.”

Petnaestak sastanaka parlamentarnog dijaloga o sporazumu za stvaranje uslova za slobodne i fer izbore, koji su organizovani u Skupštini Crne Gore uz prisustvo i šefa Delegacije EU Mitje Drobniča, nisu dali rezultate jer Đukanović nije prihvatio zahtev opozicije.

U parlamentarnim dogovorima su učestvovali: Bošnjačka stranka, koju je zastupao njen lider Rafet Husović, Socijaldemokrate sa Ivanom Brajovićem, Forca i Liberalna partija, sa Nazifom Cungom i Andrijom Popovićem, lideri Demosa, Pozitivne Crne Gore (Pozitivna) i Ujedinjene reformske akcije (URA), Miodrag Lekić, Darko Pajović i Žarko Rakčević.

U parlamentarnom dijalogu za izgradnju izbornog poverenja ne učestvuju Socijalistička narodna partija Srđana Milića, Nova srpska demokratija Andrije Mandića, Pokret za promene Nebojše Medojevića, Narodna demokratska stranka Milana Kneževića, Radnička partija Crne Gore Janka Vučinića i Pokret penzionera Voja Vuletića.

SDP, URA i Demos tražile su umesto ponuđenog mesta potpredsednika vlade, četiri ministra, pravo veta, proširenje ovlašćenja, kontrolu nad Zavodom za zapošljavanje, Fondom rada, Agencijom za nacionalnu bezbednost, Fondom penzijsko-invalidskog osiguranja, Fondom zdravstva, kao i mesta u organima upravljanja u Elektroprivredi, Aerodromima, Pošti i „Montenegro erlajnsu”.

Četvrta parlamentarna opoziciona partija, Socijalistička narodna partija, vladi premijera Mila Đukanovića i radnoj grupi izdiktirala je spisak uslova, a najvažniji je da se odluka o članstvu Crne Gore u NATO donese na referendumu koji bi bio održan na dan izbora.

Dok su se vodili pregovori između vlasti i dela opozicije da naredni izbori budu pošteni i demokratski, dve albanske partije – Nova demokratska snaga Forca i Albanska alternativa (AA) – zatražile su da se albanskim partijama vrate zagarantovani mandati u okviru posebne izbore jedinice, koje su imali ranijim zakonskim rešenjem.

„To pravo nam je preglasavanjem, suprotno Ustavom zagarantovanog principa afirmativne akcije i protivno našoj volji, oduzeto”, naveli su u urgenciji predsedniku skupštine ove dve albanske partije.

Plamen nesporazuma proširio je Nebojša Medojević izjavom da su Demos, URA i SDP u pregovorima sa predstavnicima vlasti nakon tri meseca doživeli kolaps. Samo dan kasnije funkcioner SDP-a Rifat Rastoder poručio je da će njegova partija tužiti DPS zbog „političkog progona”.

„To što DPS započinje čistku kadrova SDP-a na državnom i lokalnom nivou doživljavam kao neprihvatljivi progon i politički revanšizam”, rekao je Rastoder.

DPS Mila Đukanovića odmah je javno savetovao Rastodera da se okane navodnog progona DPS-a i sve „provere zapošljavanja i razrešenja preusmeri na institucije, uključujući i one koje vode kadrovi SDP-a, a nije ih malo”.

Podsetimo, nakon 18 godina zajedničkog vršenja vlasti DPS–SDP funkcioneri, prvi saradnici a ministri u Đukanovićevom kabinetu, Ivan Brajović i Vujica Lazović su u međuvremenu formirali novu partiju – Socijaldemokrate. Nakon toga sa ključnih funkcija u državnim i javnim preduzećima DPS počinje da uklanja socijaldemokrate.

I tu se ne završava obračun dojučerašnjih saboraca, već 36 poslanika DPS-a sa manjinskim poslaničkim klubovima pokrenulo je inicijativu za razrešenje sa mesta predsednika parlamenta Ranka Krivokapića.

Predsednik parlamenta zakazao je za 23. mart sednicu skupštine, ali je tačku o smeni uvrstio tek kao pretposlednju 14. tačku dnevnog reda, pa se procenjuje da će se o njegovoj smeni, imajući u vidu i mogućnost proširenja dnevnog reda, moglo raspravljati tek krajem aprila ili početkom maja. 

 A velika partijska ljubav, koja se neretko završavala rečima lidera Đukanovića i Krivokapića „da je večna”, ovako je nedavno javnosti predstavila:

„Đukanović je Staljin crnogorske politike”, izjavio je Krivokapić.

Preko javnog servisa Televizije Crne Gore Đukanović je uzvratio:

„Ne smeta mi što me neko doživljava kao Staljina, deo javnosti me doživljava i kao šefa mafije. Problem je taj kad sebe okarakterišete kao Čerčila. To rade duboko neostvarene osobe, nezadovoljne sobom, pa pokušavaju da se uporede i sa Čerčilom.”