Opet bi radila sa Almodovarom

Jedna od najznačajnijih španskih pevačica, Luz Kasal nastupiće večeras u Centru „Sava” u okviru „Gitar art” festivala. Iako je pre tri godine gostovala u Beogradu, održavši intimni nastup u „Grand kazinu”, ovo će biti prvo veliko koncertno predstavljanje španske dive kod nas. Pevačica će, uz pratnju kvinteta, publiku prošetati kroz karijeru dugu više od tri decenije, tokom kojih je objavila 14 albuma koji su prodati u tiražu od više od pet miliona primeraka.

Dama, koja se proslavila širom sveta zahvaljujući muzici za čuveno ostvarenje Pedra Almodovara „Visoke potpetice”, odnosno i danas voljenim pesmama „Un ano de amor” i „Piensa en mi”, svojim glasom „obojila” je i film „Montevideo, vidimo se” Dragana Bjelogrlića. Prvi put je boravila u Beogradu 2012, kada je sa slovenačkim muzičarem Manjifikom snimala dve numere za „Montevideo”, priseća se u razgovoru za „Politiku”. Srdačna i na prvi pogled stidljiva diva, koja je sate i sate juče posvetila intervjuima za srpske medije, za naš list priznala je da voli Beograd, jer je grad pun istorije, koji treba istražiti, uz opasku (izrečenu kroz smeh) da se nada istraživanju i nekih restorana i klubova…

– No, koncert je najvažniji, pogotovo što mi je prvi u ovoj godini! Možda će doći isti ljudi od pre tri godine, i povesti sa sobom svoje prijatelje (smeh)... Ali, znam da će u publici biti mnogo onih koji studiraju muziku, i izučavaju gitaru... Takva publika je veoma zahtevna, što u meni izaziva dodatnu radost – kaže Luz Kasal. Seća se da joj je saradnja sa Almodovarom otvorila vrata sveta:

– Ko zna gde bih bila da nisam otpevala te dve pesme, i da film nije doživeo takvu popularnost. Bilo je to jedno od najlepših iskustava u mojoj karijeri. I volela bih da se opet sretnem sa Almodovarom u poslu.

Publika vas je upoznala zahvaljujući „Visokim potpeticama”, a ovde, u Srbiji, još ste popularniji posle muzike za film „Montevideo, vidimo se”...

Moja veza sa filmom je magična. Posle Almodovara, napisala sam kompozicije i stihove za film Alehandra Amenabara „More u nama”, za koje sam dobila i najveću i najznačajniju filmsku nagradu u Španiji – „Goju”. Onda je na red došao i film „Začarana šuma”, zbog koga sam se pozabavila galicijskom narodnom muzikom, a onda i divni Draganov „Montevideo”. Sva četiri puta, kada sam radila muziku za film, to je za mene bilo neočekivano, ali izvanredno iskustvo.

S obzirom na tako plodno iskustvo sa muzikom za veliko platno, koliko je ona ključni deo jednog filmskog ostvarenja?

Mislim da je muzika izuzetno važna za svaki film. Na kraju, i sami znate koliko ima filmova koje pamtimo prevashodno po muzici, koju smo u njima čuli. Evo pre neki dan preminuo je Džordž Martin, producent koji je „Bitlse” učinio slavnim. A dve pesme koje je komponovao za filmove o Džejmsu Bondu, koje su pevali Širli Besi i Pol Makartni su izuzetne i te kompozicije i danas pamtimo jednako kao i te filmove. Koliko je tek važna bila muzika u Hičkokovim filmovima, koju je radio Bernard Herman... A šta tek da kažem za Enija Morikonea... Osim što je ta muzika, koju pominjem, izvanredna sama po sebi, ona je prepoznatljiva i van filma. Zahvaljujući njoj mi se i sećamo tih filmova, i iako je rađena za njih, živi svoj život. Muzika i film nekako čine savršen i neizbežan spoj.

Gde posle 35 godina karijere nalazite nadahnuće?

Inspiracija mi, kao i uvek, dolazi iz života, ne samo svog, nego i ljudi iz mog okruženja, ali i svakog „običnog smrtnika”. Život je taj koji u čoveku, koji stvara muziku, pogura neko osećanje, neki sentiment...

Zdravstveni problemi i borba sa rakom dojke promenili su mnogo toga u vašem životu...

Znate, svi mi čeznemo za nečim, uvek pred sebe stavljamo velike ciljeve. Ambiciozni smo i težimo velikim delima, a ja sam, prolazeći kroz sve te zdravstvene probleme, shvatila da se u malim stvarima u životu krije sreća. To iskustvo je, osim toga, u meni probudilo veću senzibilnost. A to je za muziku od suštinskog značaja. Mislim da sada proživljavam najbolje trenutke svog života.