Obama priznao: NATO intervencija u Libiji je bila greška

Moja podrška vojnoj intervenciji NATO-a u Libiji bila je greška, priznao je Barak Obama, okrivljujući Dejvida Kamerona i Nikolu Sarkozija za haos koji je nastao posle svrgavanja Muamera Gadafija.

Šef Bele kuće je u velikom intervjuu za magazin „Atlantik” otkrio da su američki saveznici, arapski i evropski, tražili od SAD da se uključe, ali da su ubrzo posle Gadafijeve smrti izgubili interesovanje za Libiju koja je danas anarhična teritorija podeljena između posvađanih milicija. Predsednik SAD je istakao da su domaći problemi  ubrzo skrenuli pažnju Kamerona, britanskog premijera, s Libije, dok je za Sarkozija, tadašnjeg šefa Jeliseja, primetio da je uporno pokušavao da američke uspehe pripiše sebi.

„Želeo je da se hvali svojim letovima tokom intervencije uprkos činjenici da smo mi (SAD) ti koji smo izbrisali celokupnu vazdušnu odbranu”, istakao je Obama.

Iako je svakome ko prati svetska dešavanja odavno jasno da je rat NATO-a protiv Muamera Gadafija 2011. bio katastrofalan – Libija je, između ostalog, postala uporište Islamske države (ID) koja tamo stalno proširuje teritoriju – važno je što je to izgovorio Obama, kao i što je upotrebio reči „greška” i „haos” da bi opisao intervenciju i njene posledice. Ocenio je da ni Evropljani ni zalivske monarhije, koje su prezirale Gadafija, nisu ništa uradile u Libiji posle smene režima i da je zemlja zato potonula u beznađe.

Ovo je prvi put da je Obama ovako otvoreno i pojedinačno prozivao saveznike i kritikovao sopstvenu politiku, a njegovoj direktnosti je sigurno doprinelo to što se nalazi na kraju poslednjeg mandata. Predsednik je kazao da je očekivao da Evropljani urade više jer Libija nije bila prioritet SAD već evropsko dvorište (da je u pravu svedoči i to što se libijski migranti slivaju u Evropu a ne u SAD). On je prekorio evropske partnere da stalno traže od Amerike da uđu u rat ili pokrenu intervenciju, ali da sami nisu spremni da se dovoljno vojno angažuju i podnesu troškove vojnih avantura. Iako su poznavaoci Obamine politike odavno primetili da je on razočaran evropskim liderima i nezainteresovan za Evropu, predsednik je sada i sam kazao da ga takvo ponašanje Evropljana „uznemiruje”, poručujući im da će morati da počnu da „plaćaju svoje račune”. Obama je ovom prilikom obelodanio i da je Kameronu pripretio da će specijalne veze između njihovih zemalja biti pokidane ako London ne počne da odvaja dva odsto BDP-a za odbranu, na šta ga obavezuju NATO standardi. Priznao je i američke propuste, pre svega u radu analitičara koji nisu shvatali razmere plemenskih podela u Libiji, pri čemu je Obama za  stanje u kojem se ta zemlja nalazi takođe okrivio i posvađana plemena i milicije.

U razgovoru posvećenom njegovoj spoljnoj politici, šef Bele kuće je istakao da je bio u pravu što nije napao Bašara el Asada nakon što je ovaj, navodno, prešao „crvene linije” koje mu je Amerika postavila koristeći hemijsko oružje 2013. Obama je kazao da je tada „razmislio šta je u najboljem američkom interesu” odolevajući pritiscima kreatora spoljne politike SAD, za koje je obelodanio da su opterećeni time da sačuvaju „predsednički kredibilitet” makar gurnuli zemlju u nepromišljene vojne avanture.

Na optužbe da nije bio dovoljno čvrst i ratoboran prema Vladimiru Putinu i da je zbog toga ohrabrio ponašanje ruskog predsednika u Ukrajini i Siriji, Obama je podsetio da je Moskva ušla u rat sa Gruzijom 2008. iako je Džordž Buš u tom trenutku imao 100.000 vojnika u Iraku.
 

„Ukrajina će kao ruski sused uvek više značiti Putinu nego SAD”, istakao je Obama dodajući da bi u vojnom sukobu između Moskve i Zapada, Kremlj imao tu prednost što bi mu bilo više stalo do Ukrajine i što bi bio spremniji da zbog nje uđe u konflikt i eskalira situaciju.

„Ukrajina će kao zemlja koja nije u NATO-u biti izložena ruskoj vojnoj dominaciji bez obzira šta mi uradili. Ovo je primer kako moramo da budemo načisto sa tim šta je naš ključni interes i zbog čega smo spremni da idemo u rat.”

Obama je u spoljnopolitičkom smislu sebe opisao kao realistu koji veruje da SAD „ne mogu da ublaže patnju svuda u svetu”, ogradivši se tako od liberala koji preovladavaju u njegovoj Demokratskoj stranci i koji smatraju da SAD treba da koriste svoju vojnu silu da bi zaustavljale ratove, sprečavale ratne zločine, smenjivale režime, širile demokratiju i ljudska prava. Njegov otklon od rata protiv Tripolija mogao bi da našteti i njegovoj tadašnjoj državnoj sekretarki Hilari Klinton koja je Libiju videla kao teren za demonstriranje doktrine Klinton o humanitarnim intervencijama, a koja se sada bori za mesto njegove naslednice. 

Obama je naglasio i da želi da se Vašington okrene regionima od kojih se očekuje ekonomski prosperitet, Latinskoj Americi i Aziji, kao i da se povuče sa Bliskog istoka za koji je kazao da bi bilo najbolje kada bi Saudijska Arabija, američki saveznik, i Iran postigli „hladni mir”. Obama je iskoristio priliku da pred kraj mandata ukori i bliskog i naftom bogatog američkog partnera, Rijad, ustvrdivši da su vehabijska monarhija i njen arhineprijatelj, Teheran, odgovorni za eskalaciju ratova u Jemenu, Siriji i Iraku. 
-------------------------------------------------------------------------------------------

Erdogan je novi Gadafi

Sve više se čini da EU u Redžepu Tajipu Erdoganu vidi novog Muamera Gadafija koji treba da sačuva Evropu od priliva migranata, piše „Njujork tajms”, podsećajući da Starom kontinentu nije smetalo što je pukovnik čvrstom rukom vladao Libijom dok je imao dogovor sa Italijom da došljake drži podalje od italijanske obale. Slično današnjoj situaciji kada je predsednik Turske izdejstvovao od Brisela šest milijardi dolara u zamenu za držanje migranata u Turskoj, Gadafi je 2010. u poseti Silviju Berluskoniju tražio da mu se pošalje pet milijardi evra ili bi poslao milione imigranata da od Evrope stvore „novu Afriku”.

Gadafi je dobio traženi novac kao što i Erdogan sada dobija šta god da traži samo da bi EU rasteretila Grčku i ostale zemlje sa balkanske rute. Evropi, kao nekoć sa Gadafijem, ne smeta despotska vladavina Erdogana koji je upravo preuzeo najtiražniji turski list i uticajnu novinsku agenciju jer su ga kritikovali, nakon što je ranije već posmenjivao brojne sudije i tužioce i umesto njih doveo svoje ljude. Ankara je, čini se, najavom ubrzanih pregovora sa Briselom i ukidanja viza za njene građane, nagrađena i za sistematska ubistva kurdske manjine, akcije u Siriji i Iraku gde likvidira tamošnje Kurde, najefikasnije borce protiv ID, kao i za saradnju sa ID koju SAD i EU žele da unište.