Poslaničke liste i stranačka oligarhija
I pre formalnog raspisivanja izbora suočili smo se s mnoštvom analiza i predviđanja o toku, mogućim izbornim dogovorima i ishodu izbornog izjašnjavanja. Sama najava izbora otvorila je mnogobrojna pitanja u vezi sa našim političkim životom, načinom funkcionisanja i postignutim rezultatima vladajuće koalicije, stanjem u opoziciji itd.
Raspisivanjem izbora i podnošenjem prvih izbornih lista u prvi plan je, međutim, dospelo pitanje na koji način se te liste formiraju i ko će od javnih ličnosti podržati pojedine koalicije. Za ovu fazu analize važno je sagledati i političku tehnologiju koja se primenjuje prilikom oblikovanja poslaničkih lista. I površan pregled pokazuje da nema velikih iznenađenja i da je taj posao obavljen rutinski i u skladu sa već uhodanom stranačkom praksom.
Jasno se pokazuje da i dalje dominira oligarhijski način funkcionisanja naših stranaka jer se njihova rukovodeća struktura po automatizmu preliva na prva mesta na poslaničkim listama. Pri tome se ne vodi računa da li stranački funkcioneri mogu da odgovore zahtevima koje pred njih postavlja ozbiljan rad u parlamentu. To se jasno moglo videti na primeru liste Demokratske stranke i njenih koalicionih partnera jer je sastavljena bez analize dosadašnjeg rada i stvarnog doprinosa poslanika iz sadašnjeg sastava skupštine. Analiza je očigledno izostala jer je postojeća funkcionerska kvota samo preslikana na poslaničku listu.
To samo govori da se u našim vodećim i etabliranim strankama poslaničko mesto i dalje smatra nekom vrstom nagrade i političkog plena ili se pak doživljava kao potvrda mesta u stranačkoj nomenklaturi. Istovremeno se ne shvata dalekosežni značaj i uloga narodnog poslanika kao garanta uspostavljanja institucionalne osnove za funkcionisanje zakonodavne delatnosti parlamenta – vrhovne vlasti u jednoj zemlji koja nastoji da ostvari principe vladavine prava.
Poslanici su do sada služili kao poslušnička partijska mašina za izglasavanje vladinih zakonskih predloga. Jedino je bilo važno da parlamentarna većina funkcioniše skladno i efikasno. A oni poslanici koji se izdvajaju svojim agilnim i savesnim radom često u parlamentu provedu samo jedan ili pola mandata.
Pokazalo se naime da za najistaknutije i najaktivnije poslanike koji su delovali kao odgovorni narodni predstavnici na koalicionim listama ili nema mesta ili se nalaze na pozicijama koje će im teško obezbediti ponovni ulazak u skupštinu.
Na primer, sama činjenica da se Vladimir Pavićević, koji je u našoj javnosti reafirmisao značaj i ulogu narodnog poslanika (oko 700 obraćanja skupštini), ne nalazi u samom vrhu predložene liste DS-a, dovoljno govori na koji način se u našim političkim uslovima postaje poslanik. Ni agilni užički predstavnik i bivši gradonačelnik Jovan Marković nije dobio zasluženo priznanje za svoj rad (npr., na poslednjem zasedanju celu noć je branio amandmane stranke) nego je svrstan u deo liste koja služi da se popuni broj potrebnih predloga.
Verovatno zato se i povukao sa liste.
Slični primeri se mogu pronaći i na ostalim stranačkim listama, a oni nam svedoče da se u našem političkom životu i dalje više cene stranačka lojalnost, klijentelizam i mesto u partijskoj hijerarhiji, a manje osposobljenost, znanje i iskrena spremnost ljudi da budu pre svega narodni predstavnici koji će braniti i zastupati interese birača i građana.
Publicista