Sudija mora da pokaže da je nezavisan

Sa 25 godina, Snežana Andrejević bila je najmlađi sudija Prvog opštinskog suda u Beogradu, a danas je sa 65 najstariji sudija Vrhovnog kasacionog suda. Snežana Andrejević je jedini sudija u srpskom pravosuđu koji je uspeo da napuni 40 godina sudijskog staža.

Diplomirala je na Pravnom fakultetu u Beogradu 1973. godine i tada je počela da radi kao pripravnik, a kada je položila pravosudni ispit postala je i stručni saradnik.

– Za sudiju sam izabrana 12. februara 1976., kada sam imala 25 godina i četiri meseca. Iz moje generacije odabrano je još nekoliko kolega i tada se govorilo da je „stigao rokenrol u pravosuđe”, jer je to bila prva prava smena generacija. Došli smo u kolektiv ozbiljnih sudija, gde su mnogi bili mnogo stariji od nas i većina su bili muškarci. U Prvom opštinskom sudu nije bila nijedna žena krivičar, u Okružnom sudu samo jedna, a u Vrhovnom nijedna. Bilo je žena u građanskoj materiji, ali vrlo malo. Danas je u pravosuđu previše žena u odnosu na muškarce, čak dve trećine. Ni ta razmera nije dobra. Poželjnija bi bila neka zlatna sredina – kaže sudija Andrejević.

Crno-bela fotografija iz „Politike”, na kojoj mlade sudije polažu zakletvu pre 40 godina, stoji uramljena u njenoj kancelariji u Vrhovnom kasacionom sudu u Nemanjinoj 9.

– Iako smo tada bili željni znanja i puni takmičarskog duha, iako smo bili ravnopravni sa starijim sudijama kada je reč o težini i broju predmeta, nekada su ti naši počeci bili jako smešni. Tadašnji predsednik suda, pokojni Tomislav Stevanović, bio je vrlo mudar čovek i izuzetan pravnik, koji nam je stalno govorio da svuda moramo pristojno da se ponašamo, jer je pop pop i kad ne sveti vodicu, a da je sudija sudija i kad ne sudi. Stalno nas je podsećao da moramo da naplaćujemo sudsku taksu i da čuvamo sudske predmete – kaže sudija Andrejević.

Seća se slučaja u kome su stranke zaključile poravnanje. Jedan od njih bio je stariji čovek, seljak iz okoline Beograda, koji je odmah uzeo kopiju zapisnika.

– Predsednik suda je pola sata kasnije poslao kurira da me pozove da dođem. Imala sam naredno suđenje i rekla sam da neću da prekidam zato što me zove predsednik. Kada sam kasnije otišla, on me je obavestio da je taj stariji gospodin, odnosno seljak, došao kod njega i pokazao mu to što sam uradila. Ja sam, naravno, bila uvređena i kazala da sam sve uradila fantastično, a onda mi je predsednik rekao da se seljak raspitivao „ko je gazda od ove kuće”. Kada je odgovorio da je on gazda, seljak je predsednika pitao: „Hoćeš da pogledaš valja li ovo što napisa ono devojče?” – priča sudija Andrejević.

Tada se osetila poraženo zbog svoje mladosti i pitala se da li je stranke doživljavaju kao dete ili kao sudiju.

– Sada mislim da to jeste bilo prerano i da za sudiju ipak treba malo više iskustva. Nije staž tapija na pamet, ali mudrost i iskustvo jednog seljaka rekli su mi mnogo i o mentalitetu našeg naroda i o tome sa čim ću se suočavati na tom usamljeničkom poslu, na kome niko ne može da vam pomogne kada se lomite kakvu ćete odluku da donesete, ili kad tragate za nekim činjenicama koje vam ostanu stalno u podsvesti nedorečene. To je surov posao koji iscrpljuje mentalno, jer zahteva veliko posvećenje i rad. Mnoge sudije zanemaruju lični i porodični život da bi obavile posao – kaže Snežana Andrejević.

Deset godina je bila sudija Prvog opštinskog suda, a onda 12 godina sudija Okružnog suda u Beogradu. Uvek je radila u građanskoj materiji. Bila je predsednik sudskih veća i odeljenja. Za sudiju Vrhovnog suda izabrana je 1998., onda i reizabrana od 1. januara 2010. godine u Vrhovni kasacioni sud, gde je danas zamenik predsednika. Uređuje „Bilten sudske prakse” i jedna je od najaktivnijih u edukaciji mlađih sudija za primenu novih zakona. Uvek je posvećena poslu i nije se umorila, a suprugu je zahvalna što je preuzeo porodične obaveze.

Najteži momenat za nju je bio reizbor sudija krajem 2009. godine, kada je skoro hiljadu ljudi ostalo bez posla u novoj mreži sudova.

– Bila sam potresena i šokirana jer nisu reizabrani moji najbolji prijatelji, Ljubica Milutinović i Janko Lazarević iz Vrhovnog suda. Bile smo reizabrane Vida Petrović Škero i ja. Nije mi bio prihvatljiv masovni reizbor, sa post festum opravdanjem da su postojali razlozi za nečiji neizbor. Naravno da svaki sudija treba da se suoči sa tim da se njegov rad preispituje. Mi se potpisujemo na svoje presude i postoji lična odgovornost, a onda neka nas i pojedinačno preispitaju. Sudija može da bude eliminisan iz sistema ako ne zadovoljava osnovne kriterijume ili ako je učinio neki disciplinski prekršaj ili nešto drugo – kaže naša sagovornica.

Smatra da sudovi treba da rade u tišini i da sudije ne treba da budu medijske zvezde.

– Ipak, predsednici sudova trebalo bi više da se zauzmu za to da javnost zna šta sudovi rade. Građani nas poistovećuju sa milicijom i tužilaštvom. Sudovi ne pokazuju u javnosti da su nezavisni. Nije dovoljno da ja zaista jesam nezavisna, da radim svoj posao bez uticaja bilo koga sa strane. Javnost mora da bude uverena da je to tako, a to znači da bi sudovi morali da ostvare mnogo bolju i sadržajniju komunikaciju sa medijima – kaže sudija.

Ona tvrdi da nikada nije osetila pritisak na sud, ni u vreme Tita, ni u vreme Miloševića.

– Možda bi sada bilo divno da kažem da me je neko pitao za neki predmet, a da sam ja bila jedna moralna gromada koja je odbila sve pritiske. Međutim, verujte, nikada me niko nije pitao za neki predmet, čak i u slučajevima kada je to moglo da se očekuje. To zavisi od toga kakav stav zauzmete. Ipak ne mogu da generalizujem i da kažem da nije bilo pritisaka, jer svaki sudija pojedinačno najbolje zna da li je i kakve pritiske trpeo u svom radu – kaže sudija Andrejević.

Sudije Vrhovnog kasacionog suda, po važećem zakonu, imaju pravo da rade dok ne navrše 67 godina života. Naša sagovornica obavljaće sudijski posao do oktobra 2017. godine.