Prespavao sam pad Berlinskog zida

Tokom demonstracija u Istočnom Berlinu 1989. godine, bunta koji je predstavljao uvod u rušenje Berlinskog zida, jedna majka ugleda kako policija hapsi njenog sina, doživljava srčani udar i pada u komu. Pošto se majka budi posle velike političke i društvene promene, lekar procenjuje da bi ishod njene bolesti, zbog velikog šoka, mogao da bude fatalan, i zbog toga svi oko nje održavaju privid pređašnjeg stanja. Sadržaj filma „Zbogom, Lenjine!” Volfganga Bekera, iz 2003. godine, nije slučajno apostrofiran na početku književne večeri poznatog nemačkog pisca Inga Šulcea (1962) u Narodnoj biblioteci Srbije, u Beogradu, da se i njemu nije desila upravo ova tragikomična situacija. Šulce je, kako je rekao, zaista prespavao pad Berlinskog zida, ali je bio aktivni učesnik demonstracija koje su prethodile ovom događaju. Na osnovu stavova koje je izrekao ove večeri, očigledno je da poznati nemački pisac, za razliku od filmske junakinje od koje svi skrivaju veliku promenu, i te kako vrednuje i kritički posmatra sliku sveta. Ingo Šulce martovski je gost rezidencijalnog programa za pisce festivala „Krokodil”, u partnerstvu sa Gete institutom, a gostovanje u Narodnoj biblioteci Srbije bila je prilika da se srpski čitaoci upoznaju sa načinom razmišljanja i prozom ovog pisca, autora četrnaest knjiga, od kojih je samo jedna zbirka pripovedaka „Mobilni” prevedena kod nas (VBZ, 2008. prevod Jelene Petrović). Razgovor sa Šulceom vodile su Milena Đorđijević i Ana Pejović.

Ingo Šulce rođen je u Drezdenu, na Univerzitetu u Jeni studirao je starogrčki i latinski jezik, kao i germanistiku, a pre ujedinjenja Nemačke radio je kao dramaturg u pozorištu u Altenburgu. Od sredine devedesetih godina živi u Berlinu, gde je i objavio svoju prvu zbirku kratkih proza „33 trenutka sreće”. Član je Nemačke akademije za jezik i književnost, kao i Berlinske akademije umetnosti. Dobitnik je niza nagrada, među kojima je i književno priznanje „Bertold Breht”, a knjige su mu prevedene na više od 20 jezika. Ovom prilikom bilo je reči i o Šulceovom romanu „Adam i Evelin” koji suptilno, kroz privatnost junaka, dočarava političke promene u društvu.

– Prespavao sam pad Berlinskog zida. Kada je neko iz Istočne Nemačke, obično ga pitaju šta je radio u tom trenutku, a ja dajem ovaj razočaravajući odgovor. Ipak, nisam prespavao demonstracije koje su predstavljale uvod u taj 9. novembar. Još 1980. godine Jugoslavija je bila Zapad, a Istočna Nemačka – Istok, ali ubrzo ljudi su počeli obrnuto da posmatraju stvari. Ja nisam. To samo pokazuje koliko su Istok i Zapad relativni pojmovi. Moje je iskustvo da je Istok više poznavao Zapad, nego što je to bilo obrnuto. Istok je uvek imao veću potrebu da sebe objasni Zapadu. Promena koja je usledila posle pada Berlinskog zida odnosila se na izmenjen odnos prema zavisnostima i slobodama. Tek kasnije postao sam svestan toga da sam od 1990. godine počeo da razmišljam o novcu, što ranije nisam činio. Novac u Istočnoj Nemačkoj nije bio presudan pri izboru zanimanja, nije se mnogo razmišljalo o tome da li ćete kupiti knjige, ili otići u operu. Ne kažem da je ranije bilo bolje ili gore, jednostavno je bilo drugačije – kazao je Šulc.

– Pitaju me da li je ujedinjenje Nemačke uspelo, ali o ujedinjenju možemo da govorimo u onom slučaju kada se A i B sjedine u C, kao nešto novo. Ovde su spojeni A i B, da bi nastalo samo veće A... U stvari, desilo se to da je Istočna Nemačka pripojena Zapadnoj Nemačkoj. Danas nije problem što više nema Istočne Nemačke, već što je nestao Zapad kakav je nekada bio – sa ljudskim licem. Ni za koga istočni blok nije bio toliko dobar kao za radnike u Zapadnoj Nemačkoj, ta konkurencija dva sistema dovela je na Zapadu do države blagostanja, koja danas, posle pada zida, izgleda nestvarno, kao raj. Nemačka danas u većoj meri jeste socijalna država, ali ima sve više nostalgičara za Zapadom kakav je nekada bio – objasnio je Šulce.

Pošto je sreća bila tema jedne od njegovih zbirki priča, Šulceov odgovor na pitanje o pojmu sreće na prelasku iz socijalizma u kapitalizam odnosio se u stvari na strah od onih koji misle da znaju šta druge čini srećnima. A kada je reč o javnom angažmanu intelektualaca, Šulce smatra da je književnost delotvorna.

– Mislim da je književnost najdelotvornija kada je u stanju da prikaže svet u svoj njegovoj raznolikosti. Tada je najjača. Zadatak pisca je da u javnosti ukaže na važne probleme, ali i da vodi računa o upotrebi reči, zbog toga što su reči ono što usmerava osećanja i razmišljanja. Mi smo upućeni na to da pričamo priče da bismo shvatili svoju poziciju u svetu. Ne mogu da zamislim kakva bih ličnost bio da nisam čitao knjige – smatra Šulce, koji je naglasio da je povodom ovog dolaska u Srbiju ponovo pročitao Andrićev roman „Na Drini ćuprija”.

Ingo Šulce pisao je o migrantima i pre ove velike migrantske krize. Kako je rekao, ova tema ilegalnih migranata koja je došla u Italiju nametnula mu se sama od sebe, u zbirci pripovedaka objavljenoj 2010. godine.

– Ranije je za mene postojao Berlinski zid koji se nalazio svuda, i delio me od ostatka sveta. Sada mogu da idem kuda kod želim, ali za mnoge druge ljude granice su nepremostive. Govorimo o razlikama između Istoka i Zapada, međutim, Vili Brant je još sedamdesetih godina ukazivao na razlike između Severa i Juga, kao što je o tome pisao i dramski pisac Hajner Miler. Sve je povezano, teško je govoriti o sadašnjosti bez sećanja na kolonijalna osvajanja Evrope, koja je time sebi natovarila veliku krivicu i odgovornost. Pravo je pitanje: Kako to da migranti tek sada u ovolikom broju beže iz Sirije? Reči Angele Merkel: „Mi to možemo”, nisu sasvim tačne, zato što se odnose na to da će problem biti rešen. Nemačka bi mogla da primi sve izbeglice, ali ovde je reč o bivšim kolonijalnim silama, kao što su Engleska i Francuska, koje ne preuzimaju pravu odgovornost za ovu krizu – smatra Ingo Šulce.

Posebna oblast interesovanja ovog autora jeste upotreba jezika, reči posebno. Šulce smatra da je u školama potrebno uvesti predmet koji bi se bavio samo rečima, zbog toga što se u Nemačkoj neke reči i pojmovi, kao što je pojam Evrope, pogrešno upotrebljavaju. Reč Evropa se sve više izjednačava sa pojmom Evropske unije, dok je pojam Evrope zapravo neuporedivo širi.