Ko bira predsednika Amerike

Danas se održavaju veoma važna partijska nadmetanja u SAD,  posle kojih bi moglo da bude jasnije ko će biti demokratski odnosno republikanski kandidat na predsedničkim izborima, koji se znatno razlikuju od onih u Evropi.

Pre svega, kandidat Republikanske stranke ili Demokratske stranke nije neko koga je odredilo stranačko rukovodstvo, kao što je slučaj na Starom kontinentu, gde se građani ne pitaju koga će izvesna partija postaviti kao svog kandidata za predsednika ili premijera. Da biste glasali na američkim predizborima nije vam potrebna članska knjižica stranke na čijem se nadmetanju pojavljujete i čijeg kandidata određujete. U pojedinim saveznim državama dovoljno je da se samo pred te izbore registrujete kao njen birač (zatvoreni stranački izbori), dok u drugim nije potrebno čak ni to – treba samo da ste upisani u birački spisak nezavisno od partijskih afiniteta (otvoreni izbori). Ovo je demokratičniji vid biranja kandidata – simpatizeri, na primer, republikanaca, sami odlučuju da li žele da na predsedničkim izborima u novembru republikance predstavlja Donald Tramp, Marko Rubio, Ted Kruz ili Džon Kejsik.

Ovakav sistem dozvoljava čak i tu mogućnost da kandidata određuju simpatizeri rivalske stranke. Tamošnji mediji prenose da su se ove godine brojni građani latinoameričkog porekla i glasači Demokratske stranke pojavili na republikanskim biralištima ne bi li glasali za čoveka koga najmanje žele da vide u Beloj kući – Trampa. Ipak, oni namerno glasaju za njega da bi uništili Republikansku stranku i jer smatraju da će pobeda kandidata demokrata, za koga će glasati u novembru, biti lakša ako konzervativce ne predstavljaju Kruz ili Rubio.

Uvreženo je mišljenje da stranke kontrolišu ko će se probiti do nominacije, međutim, videli smo da je Tramp došao na korak do kandidature, a da Republikanska stranka ni najmanje ne želi da mu preda nominaciju. Ona se takoreći juče probudila i shvatila da će je verovatno predstavljati čovek koji je omražen u njenim redovima, ali koga je pogurao glas običnih Amerikanaca. Berni Sanders je kao socijaldemokrata donedavno mogao da bude gradonačelnik Berlingtona u Vermontu ili senator ove države, ali je sada, zahvaljujući glasovima građana, veliki izazivač Hilari Klinton. Zanimljivo je i da je on jedan od dva kandidata Demokratske stranke, iako je do ovih izbora bio nezavisni senator (ni republikanac, ni demokrata).

Današnje glasanje u Ohaju, Severnoj Karolini, Ilinoisu, Misuriji i na Floridi veoma je važno zato što pretendentima na partijske nominacije donosi veliki broj delegata. Oni su još jedan izvor zabune. Reč je o stranačkim deputatima koji će na završnim konvencijama na leto glasati za partijske kandidate u skladu sa voljom birača iskazanom na prajmerisima i kokusima u svakoj saveznoj državi. Dakle, nije reč o stranačkim funkcionerima koji svojevoljno dodeljuju nominaciju, već o izaslanicima birača koji su dužni da glasaju onako kako su građani glasali.

Postoje izuzeci. Na primer, demokrate dozvoljavaju 712 takozvanih superdelegata (od ukupno 4.765) koji glasaju za koga hoće ne obazirući se na volju birača. Oni mogu da doprinesu pobedi kandidata koji je mio stranačkom vrhu, kao što se veruje da će biti ovaj put sa Klintonovom koja ima podršku 453 superdelegata (pobednik je onaj ko sakupi 1.237 delegata).

Volja birača na republikanskim izborima ove godine bi mogla da bude preinačena jedino ako nijedan kandidat do leta ne bi sakupio 1.237 delegatska glasa. Ako bi Tramp do leta imao ovu većinu, završna konvencija bila bi samo formalni događaj sa unapred poznatim rezultatom. Ipak, ako tako ne bude, organizovaće se pravo glasanje, pri čemu će delegati (broj delegata iz svake države zavisi od njene veličine) biti oslobođeni obaveze da glasaju za kandidate za koje im je biračko telo poručilo da glasaju. Moglo bi da se desi da, na primer, Tramp osvoji najveći broj glasova na preliminarnim izborima, ali da, ako ne osvoji većinu, nominaciju dobije neko drugi. Mnogi se u toj stranci nadaju upravo takvom scenariju jer veruju da Tramp ne može biti zaustavljen ranije.

Konačno, treba primetiti da će se glasovi Amerikanaca na izborima u novembru u svakoj od saveznih država pretvoriti u izvestan broj elektorskih glasova, pri čemu broj elektora zavisi od broja stanovnika (Kalifornija 55, Minesota 3). Kandidat koji osvoji većinu, makar i za jedan glas, dobija sve elektorske glasove koji toj državi pripadaju (izuzev u dve koje imaju proporcionalni a ne većinski sistem). U Belu kuću će se useliti onaj ko bude imao više elektorskih glasova makar imao manje glasova građana, što se dogodilo na izborima 2000. kada je Džordž Buš proglašen pobednikom iako je veći broj Amerikanaca glasao za Ala Gora.

Očevi osnivači američke republike predvideli su da šefa države biraju elektori kao „kvalifikovani” birači jer nisu imali previše poverenja u sud svakoga sa pravom glasom. Elektori su bili kompromis između biranja predsednika u Kongresu i na izborima tipa „jedan čovek jedan glas”. Smišljeni su upravo sa ciljem sprečavanja dolaska na vlast ekstremnih kandidata poput Trampa, u kojima elite vide populiste i demagoge. Ipak, praksa je pokazala da elektori gotovo uvek glasaju u skladu sa izborom građana u svojim državama. Izuzeci, poput onog kada je jedan elektor iz Minesote 2004. odbio da glasa za Džona Kerija, koji je pobedio u pomenutoj državi, nisu bitno uticali na rezultate izbora.